Наша књижевност
Хрониха_ оке 5 - 471
Оваква и слична експериментисања нису могла дуже да се задрже на совјетској сцени. Публика је престала да посећује театре који су = кроз формалистичка и натуралистичка експериментисања, кроз претерана социалогизирања — давали унакажена дела, фалсификовали пишчеве намере и пружили гледаоцима деформисану слику стварности. Публика је поредила. Она је могла да пореди, јер читав низ позоришта у Совјетском Савезу, а _ пре свега Московски художествени театар, наставио је, служећи народу, да развија, под новим условима, најбоље традиције руске реалистичке глуме, најдрагоценије традиције које су за собом оставили велики уметници Шчепкин, Мартинов, Јермолова, Федотова и други.
„Схвативши да Островски није — пише совјетски критичар Вл. Филипов — равнодушњи описивач живота, који са фотографском прецизношћу даје у својим комадима живот далеке прошлости, већ уметник који је насликао ту лрошлост у типичним генерализацијама и изобличио пороке њему савремене стварности — совјетски театар учинио је много да би разоткрио познавалачку вредност драмског дела Островског. Метод социјалистичког реализма, који води рачуна о конкретно историским условима под којима се формира свака животна појава, помогао је совјетским напредним позориштима да прикажу идејну садржину комада Островског“.
ПРИКАЗ „ШУМЕ“ У ЗГРАДИ НА ТРГУ РЕПУБЛИКЕ:
Прошле године др Хуго Клајн, режирајући у заједници са Рашом Плаовићем „Непријатеље“ Максима Горког, пришао је писцу -и делу с великом озбиљношћу. Упознати са „системом“ Станиславског преко литературе, без практичног искуства у таквом раду са ансамблом — са не много хомогеним ансамблом, коме је, као и редитељима, то био први покушај да плански приступи обради једног дела кроз уметност преживљавања, не претстављања — редитељи Плаовић и Клајн назначили су тада — у границама својих џд натих могућности, можда без јаче стваралачке фантазије — како треба ра-
дити и којом стазом треба У ка живом и истинитом остваривању пилпчевог дела на сцени.
Читав низ комада Александра Николајевича Островеског прешао. је преко београдске сцене од отварања зграде на Тргу Републике, у октобру 1869, до данас: 1881 — „Зла свекрва“ („Олуја“), обновљено 1911 У режији руског редитеља Андрејева; 1882 — „Кола мудрости —давоја лудости“, 1921 =— гостовање Московског художественог театра, обновљено 1946: 1892 = „Шаљивци“; 1926 — „Баљзаминова женидба“; 1936 — „Таленти и обожаваоци“ (гостовање Крижановске); 1939 — „Шта ко тражи то и нађе“; 1940 — „Без мираза“ и „Шума“, обновљено 1947. — Зар ово набрајање не говори о лепим традицијама београдске позорнице у приказивању Островскогг Нажалост, од тих традиција није остало данас готово никаква трага. Сем извесног броја критика и бележака, ра турених по дневним листовима и часописима, ми немамо скоро никаквих података о животу ових дела на нашој сцени, као што их немамо ни о другим писцима, домаћим и страним, које је београдска трупа у току деценија приказала. Питању рада на организовању позоришног архива, који би се касније могао претворити и у неку врсту позоришног музеја, требало би што пре посветити озбиљну пажњу.
1