Наша књижевност

364 - Кеизкевност

Лењин (прилази свом портрету). (Овај важан, надувен господих нимало не личи на Лењина. >

Стјоика (иронично). Можда ти личиш на његар

Лењин. Па и личим. =

Ана. Стјопка! - -

Лењин. Пе, немојте нам сметати да спор изведемо на чистину. (Стјопки) Ја тврдим да ја лмичим на њега.

Стјопка. Ти нимало не личиш, а онај тамо је прави, чим су га машином наштампали.

Лењин. Не, ја сам баш онај прави, а он није.

Стјоика. Не, он је.

Лењин. Не, ја сам,

Стјошка. Хајде да се кладимо.

Лењин. Хајде.

Стјенка. У штар

Лењин. У шта год хоћеш.

Стјоџка. У кошку шећера.

Лењин. Добро. (Скида капу) Дакле, сада реци који је прсте

Стјопка. гледа у |Лењина, ватим на његов портре, устукне м прилази одраслима. Марусја се зачудила.

А садаР (Ставља капу на главу).

Марусја. Сада опет не личи.

Лењин (скида капу). А садо

Стјеика. Прави Лењин! Па где да му нађем шећера 2 (Одедном веома одлучно.) Бако, да отрчим на звонаруг

Лењин. Зашто на звонаруг

Ана. (Он је такол. плаховит...

Лењин. Окретан дечак.

Чуднов. Размажен, права беда.

Лењин. М ја сам у његовим годинама био окретан. Чини ми се, и размажен. Дечаци — то је загонетан свет, семо ми још не умемо с њима да се опходимо. Мало је умешности, а ми сада тргба много да умемо. Не смемо бити неумешни, иначе смо пропали, прогутаће нас. (Угледавши луч) _Луч, прави старински луче 1

Чуднов. Па зар ви знате да се у селима пали луче

Лењин. Наравно; али зар и ви морате да га палитег

Чуднов. Кад не дају петролеја, њиме се испомажемо,

Ана. Пуцкета. Уз њега је кудикамо веселије него у помрчини. Лењин. Да, свакако, веселије.

Улази Роман. У рукама врећа, до половине напуњена неким латим стварима. Није очекиваз да ће у том тренутку нали,у кући Лењина,

Чуднов. А ово је мој син Роман. Претседник одбора и још... уопште.

'