Наша књижевност

ЈЕДНА ПОРОДИЦА У ДОБА СМЕНЕ ВЕКОВА = Одломак из рома:а „Путеви“ —

Од громкога пуцња зазвекетала су стакла на прозорима.

У соби је мрак, а миришу суви бодиљак и стари намештај. Прозори су отворени и кроз њих надире лето. Небо је ведро, па се у собној тами наслућују два велика кревета и један мали. Једен од. она два велика као да је праван.

Још окна звече од онога пуцња.

— Тетка, јавио се сањиви дечји глас. Тетка...

— Буди миран, сине. Не бој се! сдговорила је тетка мало промукло. То је Савски мост одлетео у ваздух...

= Они су нас напали» пи:ало је дете.

= Да, али ми се поштено и храбро бранимо. Ми смо срушили мост. Ми чувамо кућу, а они су, они су разбојници... Нихад разбојник није добио парницу... Не бој се!

Било је то у Београду, у Куманавској бр. 7. У ноћи смо између 28 и 29 јула 1914 године, по новоме калезадару. У кући смо ишжењера Милана Раденковића, који је као резервни потпуковник отишао у Седми пук, а оставио жену са сином свога шурака др Миливоја Анђелића. Доктор, који је удовац и свој мали стан с ординацијом има прекопута стана своје сестре, морао је одавно да свога сина да сестри на чување. Сад је опет цивил заменио униформом санитетског мајора, али доста похабаном, јер је два рата издржала, и кренуо јеш пре два дана у Зајечар, да буде командир Друге пољске болвице Тимочке дивизије Другога позива.

Загрмели су тада топови.

— Тетка» упитало је дете. Сад можемо и да погинемог

= Не бај се, Вуче, вучићу мој. Ходи овамо код тетке у кревет.

— Не, казало је дете. Не бојим се ја. Теча је бацио мост. Он нас чува. А тата, тата ће бити с болницом на самој граници.

Вук је много волео оца. б

Његов отац, тек што је стигао с факултета у Грацу, донео је ново знање у Србију. Није он то измислио, само га је на послед-