Наша књижевност

Једна породица у доба смена векова 405

њем семестру научио од свога-учитеља, који је био Берингов ђак. Још се сумњало у тај серум. Али дсктор Миливоје Анђелић, као прави чудотворац, спасавао је у Варварину и околним селима децу од дифтерије и морао да се брави од мајки које «у хтеле да му љубе руке, јер су све дотле, када је ту гушобољу лечио покојни др - Прехаска, скоро сва деца умирала. А дебри др Прохаска, који је. Србију волео кас своју неву отаџбину, не запостављајући никада драгу Чешку, ипок је уз полић ракије пред сељацима, који воле пиво (зато што тога пића немају у својим подрумима) издајнички клеветго и Плзен и Буђесвице, тврдећи, у име медицине, да је шљива много здравија од хмеља, па зато и ракија од пива.

Мајка, Вухова покојна мајка, била је велика потпора његову оцу. Отац се враћао из села, сав прокисао, сав блатњав, али кад би збацио чизме, сбукао папуче и сео крај топле пећи, снда он није мислио више ни на ваши, ни на загађене бунаре, на бајалице, кадове и траве. Могао је да се после дватаест часова пешачења и одговорнога размишљања дивно одмори у разговору с њом.

Рођена у Сремским Карловцима, у даскора имућној породици винарскога трговца Косте Илића, који је све до филсксере извозио вино чак у Пољску на санкама, а имао свој подрум и у Бечу, научила је, као дете, да када леп снег пскрије друм до Невога Сада, ова са својом сестром Емилијом само изађе до татине штале и потрчи Чика-Мити, кочијашу, који је Јелену, малу Ленку, волео као свеје ређено, а деце није имао.

И она не треба ни да га пољуби у необријани образ, него само да му каже када га ухвати за руку:

= Хоћете ли „Чика-Мито, да будете тако дебри, па да нас две провозате до Новога Сада» Али тата да не зна...

А Чика-Мита би за малу Ленку и јаш мању Емилију продао и газдине коње! Акемсоли да их малкице умори! Вови он улето и ујесен децу у виноград и до Стражилова..

Расла је тако и одрасла са својом Пола и сестром и најбољом другарицом Емилијом. Ни она, ни Емилија нису упамтиле свога старијега брата Гигу, који је умро сасвим мали. Јелена је имала го- . диву и по дана више од Емилије.

Кад су пасдрасле, заједно су училе Вишу девојачку школу у Новоме Саду. А у субсту, Чика-Мита је увек долазио колима или санкама у Нови Сад, да их "Бене изјутра у понедељак опет врати у школу. .