Наша књижевност

Једна породица у доба смене векова : о 417

И када јој је мајка рекла да је зову у Србију, да буде дојкиња детету једнога доктора и његове жене Карловчанке, Ленке Илићеве, ма да је за њу Србија била нешто чудно, страшно, чак и дивље, отприлике исто што и Турска, пристала је да иде и тамо само да буде далеко, што даље од својих и од целога Мајура.

Срески лекар у Сталаћу др Митровић сачекао је Цецилију на станици. Могао је лако да је позна међу путницима ко ји су сишли с воза. Поразговарао, помиловао дете, частио је кајганом и ћулбастијом, а онда је сместио у поштанска кола, препоручио поштару, објаанио да је то дојкиња која иде да доји дете његовога колеге у Ивањици. - -

Она је са својом бебом уплашено села у о кола између трбушастих чарширлија и сељака који су мирисали на шајак и на кожу својих опанака. Сталаћки доктор, који је био добар пријатељ др Анђелића, вешто је вршио или бар мислио да вешто врши дужност коју му је поверио његов колега у дугоме писму. Пасле оног миловања Цецилијине бебе, после похвала да је дете здраво и напредно, показао се тај Србијанац као фини господин, те је Цецилија имала већ мање страха од Ивањице. У Трстенику је ноћила први пут, у Краљеву други пут и треће вечери уз промену кола стигла је с дететом у Ивањицу.

Био је диван јесењи дан. Цецилија, дугим путем уморена, али сад опет уплашена што је сама, чула је с неком помућеном радошћу «ад је неко у колима викнуо;

=— Ево Ивањице!

Дотле је била шума. У овоме тренутку шума је допуштала да се на завијутку друма, који је нагло окретао удесно, угледа дрвени мост, лево од њега црква, десно нека чудна грађевина са две куле, чији су кровови били две велике чигре, али не чигре каје се окрећу него које су пале наопако; онда се виделе неке куће; а одмах иза њих брдо, које је било шиљатога и акругластога облика као и она два крова, само огромно. Облаци фу секли његов врх. Двема малим чиграма почињала је, а великом једном завршавала се Ивањица.

У Ивањици, међу кућама, КЕ су Цецилији изгледале необичне, турске, баш сасвим турске, ма да она турских кућа никада ни је Видела, стали су пред једну. На вратима, доктор је чекао кола, а поштански кочијаш знао да возе дојкињу за дакторово дете и пре поште зауставио коње.