Наша књижевност

420 -

Књижевност

Наишао је општински пандур. Обилазио је предвору чаршију и пијацу, а бабица му је пришла, принела дете и рекла:

= Добро јутро, куме, и дрећно кумство.

Пандур је био веома горд што се окумио с доктором. Поп је тешка језика чатио, дете плакало кад су га полили, ма да се доктор старао да црквењакова жена загреје воду, разголитио рукав да претходно лактом измери температуру и журио бабицу да што пре дете завије и нови из хладне цркве. -

Цело то мало друштво, поп, пцрквењак, бабица, дојкиња, кум и отац отишли су на част у докторову кућу.

Докторки, која је још лежала, опширно је испричано све шта је било. Сви су причали, једни друге допуњавали, аамо је доктор ћутао и било му је страшно непријатно што он, који свуда говори против сујеверја, није имао куд него је морао да се овако срамоти.

Докторка се, две недеље после порођаја, некако сва друкчија, радосна, наизглед здравија него икада, дигла из постеље.

Од првога дана како је дете било изнето из њене собе никад није било њој уношено., Гледала га је само уздигнута на јастуке кад би га Цецилија донела на праг да покаже.

На Цецилијиној соби била су стаклена врата; На атаклу ажуриране завесе. МИ докторка је сада, кад је устала, замолила понекад Цецилију да подигне завесу, да дете принесе стаклу и кров то стакло љубила је свога сина.

Често је кашљала. Др Анђелић опет се бринуо.

По каљавим друмовима возио се доктор колима и тресао на коњу одлазећи у Биједину Варош, и у Прилике, пи у Лису и на торове у планини, Верао се по Мучњу, враћао се мокар као миш, прозебао до костију од киша позних јесени, каљав преко чизама, а онда је спавао увек с отвореним прозором. Стално је отварао прозор за Јелену.

Чим је лепо време, чим је сув ваздух, молио би је да се добро утопли и умота, па шетао с њом, макар та и причекао неки кмостобољни старац, коме јесен сада много смета, или нека баба, која само телесно болује од старачке изнемоглости, док у духу никако не може да се помири да је стара. Чекали су га мало ти пацијенти, а он је себе правдао пред собом:

= И Јелена је мој пацијент.

Пред крај зиме погоршало се. Бацила је опет крв. Морала је да легне. Она дотле никад није говорила о смрти. Имала је дивну животну снагу и веру у живот. Умела је да се бори са амрћу, чак и са