Наша књижевност

Једна породица у доба смене векова - 421

смрћу која је децу отимала, А аад је првипут, кад је Миливоје говорио како ће напролеће, чим мало отопли, чим зазелени, да је води у Швајцарску, имаће пара, јер Емилија пише да за татину кућу нуде десет хиљада форината, па ће поделити, — првипут казала је своме мужу мирно, као да чита из читанке оне лепе стихове најнежнијега ђака њених драгих Карловаца:

„Зеленога више ја никада... “ Е

У Ивањици, дрвеће доцкан листа, доцкан цвета и воћке доцкан доносе плодове. Она је умрла крајем марта. Пре него што се из пупољка развио иједан лист.

· Цецилија је плакала као луда. Тек сада је њој постало јасно што докторка никад није хтела да помилује ни своје ни њено дете,

А доктор се љутио:;

= Цецилија, умирите се. То може да шкоди млеку. Не ваља ни за Ивицу, ни за Вука. - |

Морао је да јој даје чак и неке капљице. Млека је ипак, изгледа, било мање џи он је звао Цецилију у ординацију и дао јој сва потребна упутства како ће да прехрањује обе бебе.

И кад је Цецилија пошла натраг деци, пошао је и он до Вука. Тек сад су му у очима биле сузе које одливају бол. Јер он је кроз маглу тих нежних суза гледао Вука и знао да Јелена живи у овоме мајушноме чевеку. ђ

На погреб није могла стићи, али је дошла уочи седмодневнога помена докторова сестра са својим мужем Миланом. Милица је одавно са страхом слутила такав крај. Када је стигао телеграм из Ивањице, пола сата није смела да га отвори. Волећи Јелену, одбијала је и тада ову мисао, ма да је била начисто шта јој ваља радити ако се то догоди. Говорила је и с мужем. Њих двоје за четрнгест година брака нису имали деце. Милан је био близу четрдесет пете,

= Не дај, боже, рекао је Милан, али ако се тако што деси, разуме се! Шта би Миливоје с дететом... ;

И видело се просто да је инжењер Милан Раденковић већ и сам не говорећи са женом мислио о томе.

Када су се враћали са ивањичког гробља, после помена, Миливоје, идући руку под руку са сестром, ћутао је, па рекао онда нешто 0 каљавоме друму да испита авој глас, а затим се потрудио да мирно каже:

— Је ли, Милице, вас двоје водите децу и Цецилију у Београд... Каже ми Милан...

— Како ти хоћеш...