Наша књижевност

422 у Књижевност

— Хвала чи. И теби и Милану.

Помислио на свој пусти живот, без жене, без детета. Помислио, али је ћутаа, јер није хтао, јер није смео да буде себичан.

Већ прекосутра, Милица је носила Вука, Цецилија Ивицу, за њима се у кола попе Милан, а сви су уздржавали сузе.

У своме шестом месецу живота Вук Анђелић постао је Београђанин. За Јеленину смрт Миливоје није могао да јави Емили ји. Она је путовала с Периним позориштем, била час у Војводини или Босни, час у Далмацији или Славонији. Очекивао је ипак да му се ави однекуда, јер је послао. посмртне огласе и за „Дневни лист“ и за - Одјек“ у Београду ли за „Заставу“ у Невом Саду.

А већ сутра-прекосутра, по одласку Милинином с дететом, стигло је из Дубрсвника писмо за Јелену од Емилије. Писала је како сада играју у Бондином театру, јављала да је кућу у Карлов= цима продала, да је капару примила, да путује понова у Карловце, како би у грунтовним књигама све уредила, и да ће онда доћи у Ивањицу, ма да је то и за њу вандрокашицу преко света, и донеће неких пет хиљада форината. „Моћи ћеји, Ленчице моја лепа, већ овог лета да идеш у Швајцарску.“

жЖ. ВУКАДИНОВИЋ