Наша књижевност

где су облаци бели и меки.

ИСПОВЕСТ О ДЕТИЊСТВУ

1 = . Памтим године пожара и дима кад је мајка бежала у шуме са сестром у наручју и са мном на леђима.

А кад киша утули прегореле греде

кућа и кошара

и селом се проспе талас тужнога мира,

као вучица се мајка дому враћа .

и храви нас куваном копривом и лишћем од кромпира.

Шпроко је поље топличко, хоризонти су предалеки. Земља се с небом спаја тамо

Сестра од стрица-Тика у мајку се клела:

„То што ском видимо, толика је земља цела!“

8

Испратила ме мајка у школу, —

два сата хода обалом реке н кроз грање; у јанџику комад проје, трошка сира

и десет дрвцета за рачунање.