Наша књижевност

оу утенаја-

= % 5 1 5 Х - % % ј = 4 ЕУ 1 Увод у дискусију о часописима Е А 19

Мислим да ћемо се сложити, ако кажем, да су наше редакције врло мало пажње посветиле окупљању и помоћи младим писцима, да су малу пажњу и бригу поклониле откривању и објављивању радова непознатих талената којих несумњиво има. Недостатак нобих имена у нашим часописима само је посљедица таквог односа. А може ли се говорити о успјешно извршеној улози једног часописа кроз који се у годину дана није афирмирало готово ни једно ново име» У овом оквиру не можемо обухватити ни анализирати читав овај проблем који није мање важан од осталих проблема наших часописа. Но многе ће ствари — надам се — обухватити дискусија — која по мом мишљењу треба да се заустави на тражењу пута до ликвидирања овог озбиљног недостатка код наших часописа. |

5.) Да су се сви књижевници Југославије успјели окупити по први пут у један јединствени Савез једна је од великих тековина наше борбе. Братство и јединство није никаква фраза, оно, дакле, не може да буде фраза ни онда кад се ради о књижевности, или у конкретном случају о часописима. Међутим, истина је да се братство и јединство веома слабо одразило у нашим часописима. Овдје би нам много могла рећи и статистика. Док је на пр. „Република“ кроз годину дана донијела 11 прилога од писаца изван Хрватске, дотле „Нови свет“ није од свог постојања донио ни једног српског или хрватског писца. Чини ми се да редакција „Новог света“ стоји на принципу да са српског или хрватског не треба преводити, али „Нови свет“ није донио ни оригинала, па ни приказа о књигама. „Књижевност“ је донијела свега два прилога из Хрватске. То је премало. Онај ко зна да је редакција стално позивала на сурадњу хрватске књижевнике, не може за то кривити редакцију. Али о томе се овдје и не ради. Ради се о хитној потреби уклањања таквог стања. Македонске писце, колико знам, није преводио нико. Али ни Македонци се нису прославили на том пољу. Друго је питање да ли је то у њиховим приликама било могуће. Нешто су свакако могли учинити. Подвукао бих овдје да је „Летопис Матице српске“ учинио у том погледу релативно највише. Прилога су и они донијели мало (онолико колико су имали), али они су се очито трудили да прате и прикажу и нова дјела из хрватске и словенске књижевности. Овај је часопис (барем бројчано) на првом мјесту и у погледу превода из славенских књижевности.