Наша књижевност

18 а евив МЕ ара

Књижевност

ализирању и оживљавању и повећало интерес читалаца. Тачно је да ми немамо критике. Али тачно је и то да смо веома мало учинили да бисмо је имали. Тачно је да нам се сарадници изван редова књижевника нису јављали, али тачно је и то да смо мало учинили да бисмо њихову сарадњу добили.

Критика се наравно не ствара у кратко вријеме. Да се постане добар критик потребно је много шта. Далеко је до високо квалитетне критике. Али истина је и то да ми у нашим часописима нисмо остварили нити систематских приказа и биљежака. Мислим да не ћемо бити далеко од истине, ако кажемо, да је то у првом реду посљедица неорганизираности, посљедица сталних импровизација у уређивању часописа које настају услијед недостатка плана. При томе игра знатну улогу и недостатак контакта са сарадницима, а то је опет у вези с првим. Одатле и недостатак материјала који онда присиљава редакције да бирају од онога што случајно имају или да уопће не бирају. А критериј оцјењивања, као што је и нормално, расте и много је виши него што је био: прије рата.

Готово у свим нашим часописима преводи испуњају знатан дио простора. Многе се ствари напросто прештампавају. Нисмо против превода. Нарочито нисмо против превода, ако се они уносе по плану и с одређеном сврхом. Но ми смо против превода, ако су резултат случаја, наиме, опет импровизације, ако им је сврха да испуне простор. Против превода смо нарочито онда (овдје говорим првенствено о теоретско-идеолошким стварима) кад се ради о предмету о којем могу писати и наши књижевници, макар и не дали тако вриједна дјела као што су она која преводимо. Има ствари које и те како заслужују и треба да буду прештампане, Али никада само зато што се неко из редакције сјетио или пак што се нико није сјетио на вријеме да о нечему треба писати (,„Република“ о Вуку Караџићу). Ваља да нам буде јасно да преводи не могу никада надокнадити недостатак наше властите критике. И као што не можемо бити без превода најзначајнијих теоретских и критичких чланака и3 совјетске литературе, још мање можемо бити без своје критике. Једно је јасно. Ми морамо поћи путем стварања те критике. План и,организација су и у овом случају моћно оружје на које не смијемо заборавити.

4.) У нашим часописима (овдје изузимамо „Младост“) објављен је релативно врло мали број прилога млађих писаца. Један дио свакако апсорбира. „Младост“. Али не све. И није ствар у томе.

ВИ БОА мес срна ње аи те РЦ