Наша књижевност

АЈА

по ЗАР РРА а о и У У ти УМА Ам ка БА ИЕ АЕ ИРА И ЕНИ А И ВН НИ Уа

752 Ен Књижзвност

Уосталом, црнци нису ни хтели ту њихову слободу. У њима је одувек било „особина оданости, неуморчости и љубави, које никакав напор не може уништити“ (стр. 677). Зато су многи црнци „верно остајали подед својих белих господара и штитили своје господарице док су људи бвли на фронту“ (стр. 678). МИ када је ропство било укинуто, наједном се „стари црнци стадоше враћати на плантаже“ (стр. 658).

Ево шта о томе сами црнци кажу, на своме исквареном америчком дезику, који Маргарет Мичел благо и са очигледном симпатијом карикира коса читаву књигу, а издавачи и преводиоци покушавају да то духовито „србизирају“ (х читај као р):

„Мене има доста ова слобода! Ја хоче опет има неко ко мене да дообхо хвана сваки дана, и кажи мене шта тхеба хади и шта не тхеба хади, и ко мене чува кад ја болесно“ (стр. 785),

Кад су дошли Јенки и ослбодили их, прича Маргарет Мичел, црнци који су остали без посла „седели су на ивичњацима и довикивали госпођама које су пролазиле: „Госпа, молим, пиши једно писмо моје господах тамо 'у Покхаина Фејет ја сад јесте овде. Он хоче доџи узме његово стахо цхнац и води опет куча. Ах, божи, ја има доста овај слобода!“ (стр. 658).

Када неки „Јенки дивљак“ ослови црнца са „господине“, и понуди га да седне, за црнца је то највећа увреда. „Оно зови мене „госн“, кад пхво он види мене. Јес' истина, госпа, оно тако зови мене. А ја хочи падни весвес" кад она тако кажи. И оно каже мене ја седни с нега, као да ја јесте тако добхо као он. Е, а ја никад не седим з бело човик, а сад ла стахо почне учи!“ (стр. 784).

Постоје, међутим, добри и лоши црнци, као што постоје дивље и питоме мачке, подмукли улични пси и верни домаћи пси чувари. Добри цреци, то су, на пример, оне црначке дадиље у Селим кецељама и са смешким капицама, које постоје у сваком другом америчком филму, па их има и у овом роману, доброћудне и одане господарима, које увек нешто гукђају, љуте се када им се господарица не панаша довољно отмено, али их ипак сви у кући сматрају као да су чланови породице. Добри су црнци и стари, помало ссмешни, али увек симпатични кочијашн, кувари, чувари имења, и друга црначка кућна послуга, високи растом и снажни у телу, увек спремни да положе живот за своје господаре. Њихове синове, „црне малишане.. господарице плантажа широм читавог Југа припремале су кроз течајеве обучавања да би одабрале најбоље међу њима за положаје с велом одговорношћу“ (стр. 657).

Али постоје и лоши црнци. То су „они који су преостајали за рад у пољу“ (стр. 657). Ми знамо да су они црнци које су тукли, мучили глађу, скивали у ланце, били ти који су „преостајали“ за рад у пољу, да је, насупрот малобројној црначкој кућној послузи, на пољу радило хиљаде поробљених и зверски мучених људи. Не, одговара Маргарет Мичел, „они који су преостајали за рад у пољу, били су они који су имали најмање воље и способности за учење, најмање енергије, најмање поштени џи поуздани, најпорочнији и најсуровији“ (стр, 657). За разлику од добрих црваца, које су господари „неговали и мазили“, ти лоши црнци морали су да раде под најтежим условима на плантажама зато што „нису имали воље га учење“. „А сад је та класа, најнижа у црначком друштвеном "реду, чинила живот несносним целом Југу!“ (стр. 657). |