Наша књижевност

) ви уво ваја ићи Де.

Хроника 7 т 5 61

клањали пажње, пред гвозденим конструкцијама, пред тунелима и мостовима, пред машинама и пред људима који свему томе тек дају значај. Како избећи академску крутост и илустративност, како избећи импресионистичку неодговорностг Како распевати платна а да та распеваност не буде декоративка и немотивисана раскош „гутономних“ боја, како бити одговоран према бојама а не остати суморан, сив или стереотипана

Уметници који су изложили своје радове на овој изложби рву се с тим

· ритањима, неки више неки мање, неки још покушавају да примене своје

уобичајене ликовне манире. Уколико се сусрећемо с кеуспесима у ликовном изразу због мучења око тог проблема, то је позитивна појава, то није знак јаловости, него позитивна криза раста, донекле неизбежна криза у развитку ка новим изражајним средствима за теме које су за те уметнике нове.

Општи утисак ове изложбе, која је с правом заинтересовала нашу јавкост, је тај, да се види о чему ликовни уметници хоће да казују, да они знају о чему хоће да казују, али је још питање како казују оно што хоће да кажу, а то „шта“ се не може-делити од онога „како".

На изложби има доста сликарских композиција са темом градње (Рушевине ишчезавају и са слика). Рад на усеку Лашва ивспирисао је сликаре врло различитих темперамената и стилова, међу осталим Голубовића, Стојисављевића, Табаковића, Хакмана, Милосављевића. Не улазимо овде У појединачну оцену, но морамо истаћи да П. Милосављевић, који је раније имао импозантних урбанистичких композиција, с архитектуром, конструкцијама и атмосфером, на овој изложби као и на прошлој, третирајући мотиве игградње, пада у неку аморфност линија па и у неко бледило боја, не дајући ни предност а камо ли значај човека који ствара и мења природу. Њега истичемо зато што-ту није посреди само неуспех, него погрешан пут, којим се не може стићи до израза теме коду је уметник Узео да обради. Градњу моста или мотив моста као дела града обрадило је неколико сликара, међу њима и Бешевић и Радовић. Мотив кесона, као детаља велике градње постављеног у пејсаж, обрадило је више сликара, међу њима С. Лукић, А_ Хутер, 3. Поповић, Д. Ристић. Трактору и булдожеру посветили су пажњу Наумовић и Радовић. Призоре рада у панорамски захваћеном пејсажу дали су, поред осталих, Д. Докић и Ј. Јанда. Београд као интимно вољени град или као град који се вољом и на радост његових становника мења, приказали су, поред још неких, Бешевић, Станковић, Ј. Перић, Кумрић и, нарочито живо, М. Ћирић. Б. Глишић је нашао нов мотив који заслужује да буде обрађен, иако га је обрадио помало круто: народно-фронтовску конференцију у реону, То је један од примера колико обиље мотива и сижеа постоји за ликовне уметнике у нашој друштвенополитичкој свакидашњици, у великој свакидашњици живота нашег народа, колико још треба да се прошири опсег тематике. Међу пејсажима који су схваћени тематски, као гавичај драг уметнику и гледаоцима, истичу се сочни, бојама, и ваздухом засићени пејзажи Љ. Сокић. Тај пејсажни елеменат најбољи је на више композиција с темом изградње, а нарочито на композицији „Кесон“ Д. Ристића, који је на две раније изложбе имао успеле дунавске пејсаже.

Пејсаж као тематска композиција појавио се и на прошлој изложби као знак да наши уметници почињу да прилазе пејсажу на правилан начин. На овој изложби има мање портрета него на прошлој, што је један од минуса ове изложбе.

Па а % У