Наша књижевност

68 , Књижевност

Трећи чин је свакако врхунац дела, ма да. се и ту могу учинити извесне замерке. Веома изразиту игру јаничара, која је умесно позајмљена из „Морешке“ и која се игра за султана и пред султаном, извођачи не играју у завршном ставу окренути султану — већ публици. Три игре робиња су спретна комбинација плеса и пантомиме и за њих је М. Фроман нашла складна решења у комбинацији фолклора и драматике; међутим, четврта игра која претставља поенту и врхунац, игра Биљане, не само да нема особине нашег народног плеса, него нема ни истинске драматике. Она прелази у патетику, изражену у конвулзивним и недовољно мотивисаним гестовима и тако је њено дејство на овом месту било у погрешном правцу, упркос очигледне тежње да се нагласи револт и смелост робиње пред свемоћним султаном.

Први изведени домаћи балет (наглашујем изведени јер у рукописима · наших композитора има их још) наш млади балетски ансамбл извео је са вољом, полетом и — успехом. Поред добро увежбаних и дисциплинованих групних извођења, истицали су се носиоци главних улога Паула Селиншек, која се показала изванредно прилагодљива драматским захтевима кореографа, музикална и технички рутинирана; Димитрије Парлић, који је нарочито у плесним нумерама био добар, поготову у игри с мачем; Рут Парлић која је грациозно и гипко исклесала лик Бисерке, ма да је грешком кореографије уносила извесне, овде сасвим неумесне елементе заводљивости; најзад тумачи националних игара у трећем чину Полонска, Перић, Акинфијева и Трнинић донели су сваки понаособ заокругљене и добре креације. Плесни ансамбли били су живи, динамични, и сигурни, што је заслуга Анице Прелић.

Декор В. Жедринског пред кућом Биљане разликовао се од истог декора пре рата. Свакако у намери да плесне елементе истакне над позадинаким, Жедрински је сада дао и сувише упрошћен оквир првом и четвртом чину, док је онај ранији био живљи и истинитији. Као и у свему осталом, трећи чин је и у декору био најуспелији. Овде је Жедрински, иначе познати сликар оријенталских сцена из руских опера, био у свом домену.

Костими Милице Бабић-Јовановић складно су пристајали општој стилској концепцији „Охридске легенде“.

Поред свих својих недостатака, „Охридска легенда“ има једно преимућство; она је успела да задовољи нашу публику, да је загреје и понесе више него ма које музичко дело до сада. Она је то успела јер има, упркос свему, присно погођени тон нашег, националног балета.

„Охридска легенда“ је огледало домета'и уметничког схватања једног композитора наше старије музичарске генерације. Она је свакако једна од прелазних карика између музике наше прошлости и будућих дела наших

младих савременика.

СТАНА ЂУРИЋ-КЛАЈН