Наша књижевност

72

могу да постављају владе као филијале метрополских монопола. То је „двојака мера“ културтрегбера. Та двојака мера показала се била на гротескно језиви начин приликом првог конгреса немачких књижевника у Берлину, октобра прошле године, Конгрес, одржан у совјетској зони Берлина, уз потпуну слободу мишљења и говора, имао је да да смернице немачким књижевницима који су се састали после срамног културног вакуума у Немачкој, дошавши из емиграције и из свих окупационих зона, И управо у том моменту, када су немачки књижевници постављали питање судбине немачке културе и задатке демократске књижевности, управо у Берлину, који је ослободила Црвена армија да би немачка култура могла да оживи демократским духом, јавио се неки анонимни „претставник“ америчке књижевности, Ласки, непознат у књижевности али познат на списку агената империјализма. Рекламишући идеалну земљу слободе, Америку, хвалишући се како је сада у Америци штампа постала потпуно слободна, пошто су престала ограничења Рузвелтове владе, те се све антисовјетске књиге слободно појављују, он је позвао немачке књижевнике да, борећи се за слободу духа и стварања, „узму у заштиту“ прогоњене књижевнике Совјетског Савеза! Управо у Берлину, у моменту када се постављало питање демократизације немачке културе, господин Ласки је са трибине сасуо лажи и клевете које су биле потпуно исте с Гебелсовим. У исто време, а то је један немачки књижевник и истакао, америчке власти су "бесправно осудиле немачког књижевника-антифашисту _ Ајзлера, а у америчкој окупационој зони Немачке забраниле филм немачке

у

1

Књижевност

антифашисткиње Ане Зегерс, па и роман америчког књижевника Синклера Луиса о прогањању Црнаца у Америци, и књигу Елиота Рузвелта о свом великом оцу, президенту Рузвелту. Да би проповед америчке слободе била аргументисанија, сутрадан после говора Ласкиа, који је конгрес с индигнацијом прекратио, америчка окупаниона власт забранила је рад „Културног савеза за демократску обнову Немачке“ у америчкој зони, пошто се он „бави политиком“.

Поступак англоамеричких власти у Трсту није изненађење, али он изазива револт код наших књижевника и наших народа. Цанкар је један од највећих наших књижевника, понос словеначког исвих југословенских народа, књижевник који се у доба ропства свога народа борио за слободу.

У својој цртици „Лепа наша домовина“, коју наводим по књизи „Изабране новеле“ што ју је недавно издао Накладни завод Хрватске, Цанкар с визионарством познаваоца истине узвикује:

„Ја, браћо, знам домовину, а слутимо је ми сви, Оно што су нам силом отели, оно за што су нас преварили, оно што су нам закинули, вратиће нам са стоструким 'каматама! Наша домовина је борба и будућност — цела та лепа земља са свим својим неизмерним богатством. Тада ће остати још само горак и ружан спомен на ту господску домовину, саздану на ропству, гнојену крвљу и сузама, спомен на срамоту човечанства и потсмех правди...“

Цанкар је то писао када је Словенија још била под аустроугарским ропством. Домовина, ужа и шира домовина Цанкара постала је онаква какву,ју је он видео. У Трсту је још тако како је“ Цанкар