Наша књижевност

Хроника

прославе Октобарске револуције московска секција дечјих писаца имала је низ књижевних вечери. Ове вечези почеле су читањем дела Лава Касиља.

Стварање о дечјој литератури у СССР види се и у честим конкурсима за дечју књигу. На један такав конкурс стигло је у Дечје државно издавачко предузеће већ 116 рукописа: повести, приповедака, скаски, песама, рукописа с научно популарним темама. Рукописи стижу чак из Дагестана, Мордовских и Алтајских предела. Последица овакве активности је да је [прошле године ДЕТГИЗ премашио план за ту годину са 1883 књиге.

„Лично сам први пут чуо Маршакове стихове од Мајаковског, —- прича Лав Касиљ анегдоту о Мафаковском. — Једном сам затекао Владимира ! Владимировића _ где крупно и лако корача по свом малом стану у уличици Хендриковој. И већ по томе што Мајаковски није корачао само по свом мајушном собичку, него се победоносно усходао по целом стану, и по тој радосној топлоти с којом је бацао поглед на придошлице, осећало се да се истински обрадовао, да му је живот тога дана дао неку велику радост. У руци дигнутој и' мало истуреној у страну Мајаковски је држао, наниже оборену, мајушну књижицу. „Циркус“ — прочитао сам на светлим корицама.

— По жици иде дама као телеграма! — полугласно је отезао радосно нас погледајући. Згодно ли је речено!.. По жици иде дама као телеграма! — понављао је и ослушкивао сваку реч топећи се од милине: — Згодно ли је речено! Обожавам Маршака!...“

Тако Лав Касиљ описује радост Мајаковског кад се појавила Мар-

У нЖиН зи "3

шакова књига „Циркус“ — другим речима: однос совјетског писца према литератури за децу.

Није онда чудо после овакве бриге за децу, поред оволике љубави за дечје писце, што је совјетска младеж по Касиљевим речима:“... јасног „разума, богатог интелекта, пламеног срца и високих побуда, којих ради живи, учи и ствара“. Није онда чудо што у књизи ЗУС чвли смо у Москви“, коју је издале по свршеном школовању десет

ученица и ученика, у име милиона

својих вршњака, деца тако гајена кажу: „Јасно видимо свој циљ: жиБбети за народ, служити народу, бити жељно чекана смена старијег поколења бораца за комунизам“.

Касиљ је у праву кад каже: „да су своју књигу могли назвати не скромно „Учили смо у Москви“, него: „Социјализам нас је гајио“.

Отворена писма совјетских писаца. — Киргиски писци упутили су писмо господину Појнтону, бритавском посланику у Комитету безбедности Генералне скупштине, поведом његовог поређења живота поданика по колонијама Британске империје и живота људи по совјетским републикама. На изјаву Појнтонову да је „британска колонијална империја, ма да одвојена океаном, у“~истој мери јединствен интернационални организам као и Совјетски Савез, да су становници Источног Сибира и становници Москве разних раса као становници Велике Британије и острна Фиџи и да нема основа тврђењу да су колонијални народи незадовољни баш зато што су колонијални, тј. немају независности“, киргиски писци одговарају шта је све совјетска власт учинила за њихову домовину, њихову културу и њихове писце, и постављују питање, да ли се Вели-