Наша књижевност

76

ка Британија може похвалити да је то за своје поданике учинила. Они наводе низ дела светских и руских писаца која су за совјетске власти преведена на киргиски истичући такође како се совјетска држава стара за писце и песнике импровизаторе, Киргизе. Савез совјетских писаца је, на пример, Алимкулу Усенбајеву „доделио два читача и секретара. _ Читач - полиглот га упознаје са светском зитампом.. Лични секретар записује импровизације Алимкулове, множи на линотипу; књиге Алимкула су не само у киргиским, већ иу казаским, узбекским библиотекама, а преводи његових књига се налазе у хиљадама руских библиотека...“

__ Чије књиге се читају у Бирмингаму, Ливерпулург питају киргиски писци Појнтона. Каква је судбина песника импровизатора Малајаца, Сикха, Дајакаг Да ли су многи од њих изабрани у парламенат2 (Овде треба напоменути да су У СССР изишле граматике ових језика: табасаранског, черкеског, абхаског, абазинског, бурјат-монголског, ојротског, хокаског, шорског.)

Киргиски писци моле да им се за , библиотеке киргиског Савеза писаца у размену пошљу књиге писане у колонијама, на језику папуанском, или, још боље, папуанске романе преведене на енглески, затим "романе Малајаца, новеле Занзибараца, Бечуанаца преведене на енглески, или на шкотски: Исто би тако, кажу, радо видели колонијалне драме, којих очигледно много има по азиским и другим колонијама, режисерске примерке драма играних у позоришту афричке Акре и индиске Агре.

Свака реченица овог писма је удар по каквој лажи. Све је писано са источњачком иронијом, која ти

И пун

Књижевност

се чини да час прелази у сажаљење, час у неки величанствени понос, у неодољиву радост што ударац може ·-згодно да се узврати.

„Горимо од нестрпљења које вероватно и ви осећате: уколико будемо имали више наших експоната у вашим колонијама и ви ваших код нас у републикама, утолико ће пре синути истина тако драга како вама лично, господине Појнтоне, тако и свем човечанству,“

Исто је овако жива и полемика Б. Бјачика са Лујем Бланшаром, „коме се не свиђа социјалистички реализам“ и који се пита: „Како се реализам може слагати са епским преображењем стварностиг Како може реалистичка уметност у исто време осветљавати и будућносте Зар може да постоји реализам будућности2г“ Лују Бланшару се не' свиђа што је совјетска књижевност „обузета херојском грозницом“, он не разуме како она може себи „ласкати да је не само напредна, већ и висока уметност“. Не свиђа му се ни то што је лишена песимизма. Озбиљно сматра да је „социјалистички реализам са својом опасном тежњом хероици саставни део завере против Запада, завере која почиње, ево, и У Африци и у Азији“.

На'овај страх од социјалистичког реализма Б. Бјалик мирно, самосвесно _ одговара: „Реализам“ и „будућност“ нису више у супротности од часа кад је на арену историје изишао револуционарни пролетаријат, од часа када је гласно проговорио о својим правима ипоказао способност да преиначи свет, поставши хегемоном народне револуције и водећи за собом многомилионске масе.“

Херој социјалистичког рада, Прасковја Ангелина, некад надничарка, сад депутат Врховног совјета,