Наша књижевност

ДВИЈЕ ВЕНЕ

Двије жељезне вене у недоглед сежу,

два замаха без узмаха,

двије одапете стријеле

у бијеле и маглене зоре

росом поливене...

То су мрке шине што Шамац и Сарајево вежу трудом положене,

ватром срца освијетљене,

љубављу и знојем заливене.

Двије жељезне вене

двије стријеле полетјеле

што босанске пејсаже режу и вежу.

Из црних дубрава струје,

из праисконских стијена извиру

као игле пркоснице

са свијетлим ковинама што од пјесама брује.

На њима жељезница обиље искара у небеско орање сије та гарава љепотица, драгана свију.

У њу се загледало и њу је жарко сањало

стотине хиљада младих очију.

У мутни, кишни новембар гарава љепотица је путањом метеора прошла

са њених прозора смијали су се и махали наши први путници.

Те двије жељезне вене што у недоглед сежу

из наших су мишица источене,

испредене,

извијене.

Та два замаха без узмаха,

те двије одапете стријеле

у бијеле и маглене зоре

росом и сновима поливене...

ЈАНКО ЂОНОВИЋ