Наша књижевност

БУРЕ И

св. 2, год кл БЕОГРАЦЛ ФЕБРУл о 1948

ПОВОДОМ СЕДАМДЕСЕТОГОДИШЊИЦЕ ОТОНА ЖУПАНЧИЋА

Крајем деведесетих година прошлог века када су најмрачније снаге словеначког друштва више него икад раније настојале да испуне вољу туђег угњетача, да сломе отпорност словеначког човека, да му сасвим савију кичму, заклоне поглед напред и окргну његове очи надоле, у словеначкој литератури јављају се четворица чија је реч у таму оних дана наговештавала буђење које долази и ослобођење словеначког народа. То су били Драгутин Кете, Јосип Мурн-Александров, Иван Цанкар и Отон Жупанчић.,

„Једног гнезда птице, певачи истог пролећа! Заједно смо учили певати, летели нисмо дуго заједно“. Тако је 1918 године, поводом Цанкарове смрти, рекао Отон Жупанчић о себи и о својим пријатељима. Он је био једини, који је долетео на циљ.

Двојица од њих умрли су пре него што су могли да сасвим схвате одакле је зора коју су наслућивали у даљини и певали о њој.

Трећи, Иван Цанкар, у словеначком народу, у словеначким радним масама од све четворице најдубље је сагледао носиоца нових, лепших дана, али није их доживео.

Четврти, Отон Жупанчић, доживео је долазак пролећа о коме

је певао и коме је такође и он својим стихом крчио пут; постао је.

највећи песник највећих дана народа,

Живот и рад Отона Жупанчића обухвата најсудбоносније и најпресудније доба у историји словеначког народа; За њега у извесном смислу важе речи Тараса Шевченка, једног од првих Жупанчићевих узора: „Историја мог живота сачињава и део историје моје отаџбине.“ Е

Жупанчић се родио тамо на рубу Беле Крајине где се додирују земље двају братских народа, родио се у години, када је црно-жута монархија, желећи да претвори земљу Јужних Словена у немачко колонијално подручје, окупирала Босну и Херцеговину. Почео је да пева у време када је словеначка реакција, световни и црквени Кортеши хабсбуршког двора и аустро-немачког финансиског капитала, желећи да словеначки народ једном за увек претвори у народ