Наша књижевност

Рађање одлуке 113

гала. Он је знао боље него ико ћудљивост те болести и да се никад није могло одредити иза које заседе спрема којем болеснику нови препад. Никад није толико, колико за време рада на статистици, имао то осећање недовршености и неуспелости. Све му се чинило само у низу претпоставки и као кућа од карата, а све се одражавало одређеним језиком бројки којим говори рачуница. И тај несклад га је мучио. Сећао се често Далматинца Стјепана Мумала. Био је просто класичан пример што може брза и благовремена клиничка помоћ да да огранизму који је пред сломом. Бескрајна нежност је Стевановића обузимала при помисли да му је једном живот спасао, у дословном смислу, просто као да га је шчепао за руку негде на ивици неке провалије и тргао натраг. Волео га је и због изнеђења које је доживео приликом његовог лечења. Две три ствари у које је дубоко веровао биле су оповргнуте. Боље него игде Стевановић се на њему уверио колико је туберкулоза пуна противуречности, чак и за оне који је дубоко познају, колико нешто што је једном било узрок обољења други пут благотворно утиче. И кад га је излечио брже него што је икад према дотадашњем искуству могао помислити, кад је младић потпуно оздравио готово без ожиљка, због неке глупе свађе при крају, кажњен због пушења, отишао је главом без обзира неосетљив за његову нежност. Напустио га је због ситнице после „толиких доброчинстава“, као што млади напусте сурово родитеље, повучени својом младошћу и никад му се после није јавио. Да ли се поново вратио у огањ Далмације, да ли се нова противуречност догодила у току његовог оздрављења, да ли га је напустила страст за ногомет или је завршио школовање, је ли плућа икад још контролисао, да ли га се каткада сећао све је то Стевановићу остало непознато. И колико је таквих Мумала и њихових плућа и судбина изгубио из вида бојећи се да их под условима живота у које су се вратили није поново снашао слом, а у статистици их је међутим морао бележити као потпуно оздравеле.

Била је већ поноћ. Стевановић је устао и пришао прозору. Под њим су биле круне дрвећа у парку: округле као лопте, или са понеком смелом граном у средини, сличне куполама базилика, или као сребрне огромне чигре натрашке окренуте. Одмах под сијалицом испред Ивановићеве виле, стајале су две младе тује као сребрне купе. Нигде се ништа није покретало ни чуло.

— Спавају... прошапутао је Стевановић.