Наша књижевност

ПИ И вна бен аи а

114 Књижевност

Чинило му се да им тај сан он пружа: и Турчину, и Стани, и деци, свима њима које ће сутра пустити из свога окриља. А онда» Постао је неспокојан. Ко зна шта све њих очекује, код куће. Свакојако се не враћају ни на шта. боље околности него што су оне под којима су се већ једном разболели. Боса ће морати одмах у канцеларију, код ко зна каквог грубог старешине кога се неће тицати њена плућа, и кад први пут због назеба остане код куће рећи ће јој: „Доста већ једном с боловањем. Провели сте недавно шест месеци на лечењу...“ Ко зна каква је та радња у коју ће се вратити Турчин и морати по цео дан да стоји на ногама: Можда хладна, с подом од камена. Хеће ли Зоранов очух дозволити његовој мајци да му указује већу пажњу него другој деци» Хоће ли се тицати Станиног будућег мужа да је једном боловала дугог

Отићи ће испод његовог окриља и изгубити се као и Мумало у шуми живота. Наједном, без икаквог прелаза, отиће из режима који је бдио над сваком њиховом честицом, сваким плућним мехуром и крвним судом у задимљене собе, на мршаве ручкове, у домаће бриге, на претеране напоре; и средину необасјану љубављу, без смисла за хигијену, пуну предрасуда о туберкулози.

Негде у смелости својих намера и снова Стевановић је каткад видео у близини лечилишта и код нас колоније за туберкулозне, где би по систему таквих страних колонија прездравели болесници наставили да живе и раде као и други људи а били увек на домаку лекара који их је излечио. Убрзо је међутим увиђао колико су таква сновања бесмислена у часу кад у земљи нема ни довољно самих санаторијума ни диспанзера, кад у свакој болници нема собе за изоловање плућних болесника. А било би тако добро, мислио је, заувек моћи збринути оне којима си повратио здравље и на тај начин им постао као блиски рођак.

Узео је са стола статистичке табеле, и уморно их опет вратио на место. Било је касно, морао је лећи. Истина књига је морала бити готова за неколико дана, али вожња и утисци с ње а после рад у амбуланти сувише су га били и заморили и расејали. Пред сан га

је сећање опет одвело на вожњу и оптимизам му се повратио. енег

бити празне статистичке бројке, мислио је. Нико од њих се неће више разболети. Кад Стану и Зору или Турчина забележим као оздравеле, та бројка неће бити лажна. Биће веродостојна као да је у каквом математичком низу. „Сутра ћу и њих десеторо унети У статистику...“