Наша књижевност

116 ; Књижевност

свршене школе ништа више о туберкулози ни оном што је с њом у вези није читао и учинити га опрезнијим. И писци би могли наћи грађу...

Писци! Толико их је прошло кроз санаторијум и свакога је покушао да одушеви за писање оптимистичне драме или романа о проблемима туберкулозе. Нарочито је веровао у младога приповедача Тешића. Распакујући своје књиге живо се сећао разговора с њим. Њега је сваки дан обилазио и наговарао да напише популарно дело, где би средиште био живот и раду санаторијуму.

— Ја ћу с вама претрести сва питања која су вам нејасна, говорио му је, даћу вам сву потребну литературу. Коме се код нас дала прилика да буде тако као ви на извору проблема. Треба то да искористите.

Писац је ту ћутао.

— Није то тема за мене.

— Тема никад не треба да вас плаши. Ја ћу сваки дан долазити к вама да вас подржим, да вам пружим научни материјал. Сетите се руских романа са тезом! Шта има узбудљивије од тога2

Писац је ћутао.

— Ето овде имате времена у изобиљу. Сами сте доживели препород. Видите око себе чуда која ствара наука. Само то прибележите и имаћете дело пуно оптимизма, а с научном подлогом.

Писац се осмехнуо с неповерењем. Ни сад му није могао да опрости тај осмех.

— Ако будем говорио истину, приметио је, не могу увек бити оптимистичан. Не, није то ствар за мене!

— Али ви ствари уско схватате, скочио је Стевановић. Није овде реч о појединостима. Говорим вам о напретку науке у лечењу туберкулозе. Треба пробудити поверење у тај напредак!

Стевановић га је и сад живо видео како одречно одмахује главом. Он љутито развеза нови пакет књига и помисли: „Сви су исти. Пуна су им дела љубавних историја, пејзажа, неких ситних заплета. Ниједан да се сети проблема који би цела земља требало да решава.“ _

Одлучио је ипак да им свима, чије је адресе знао, пошље књигу, с потајном надом да ће се наћи који да обради тему на коју га је толико наговарао. „Да сам ја министар здравља, мислио је, преко ноћи би то било готово. Расписао бих конкурсе с дотле нечувеним