Наша књижевност

Рађање одлуке ; 117

наградама па би се можда и Тешић одлучио да одвоји од својих пејзажа и љубавних историја“.

Био је добро расположен. Понео је да колегама да књиге и да их поводом тога позове на част к себи. Ту би о књизи могли продискутовати, они би му рекли своје примедбе, управо похвале, био је уверен да никаквих замерки не може бити.

Њих је међутим затекао у живом разговору, незадовољне. И Перић је чак био изгубио своје мирне покрете, доказивао је и он нешто.

— Шта има новог — упитао је и спустио књиге крај себе.

Ивановић му је пружио акт који је такође јутарњом поштом стигао где се јављало да није одобрен буџет за лекарско место које су тражили, ни за довршавање почете зграде.

— Господине мој, викнуо је ни сам не знајући коме се обраћа, да је какав срески начелник тражио још три полицајца, добио би их смета. А ми не можемо једног лекара: Ето, молим Вас за што морамо да се премарамо: потребно би нам било уствари још два, а ми смо тражили само једног — па нам ни њега не дају. Ми смо већ исувише својих уштеда уложили у издржавање санаторијума. Још мало па министарство неће ни паре давати.

— Гадно, доврага. Отсад ћемо ваљда сваки дан у једанаест на вечеру, прогунђао је Карган.

— То је мање гадно него што нећемо моћи примити толике болеснике што чекају. Где да их ставимо2 У ходнике! Где да ставим оног Сремца што депешира»2

Кад се извикао, наједном је пао духом. Имао је осећање да је у неком општем безизлазу и он и санаторијум и сви санаторијуми у земљи. Вероватно ни остали немају довољно лекара, немају довољно зграда, а молбе им за пријем одасвуд стижу. И сад му се, као и много пута кад се министарство оглушило, учинило да би био кориснији на неком месту одакле би могао да одлучује да се нова лечилишта дижу, да се онима што већ постоје створе широке могућности рада, него да буде управник и одбија молбе болесника да буду примљени. „Ако хоћу да будем доследан, мислио је, везати се за један једини санаторијум и његову само судбину, то је донекле бити као лекар индивидуалистичког правца кога занима судбина само појединог болесника као таквог“.

У подне је вратио у свој стан књиге које је био понео колегама и не помињући ништа о њима. Било је бесмислено давати их у том