Наша књижевност
120 Књижевност
да се осећа беспомоћан. Био је усто у неком старом капуту, па је и то повећавало ову његову беспомоћност. Ивановић се трудио да погоди о чему је мислио у том тренутку; о нечему промашеном у личном животу или га је морила та последња санаторијумска брига. Хтео је да му спусти руку на раме, да му каже нешто што би му у таквом тренутку рекао брат, али се снебивао од таквог поступка. Наједном му је постало немогуће да га даље тако изгубљеног гледа и позвао је:
— Да пођемо. Лакше је корачати него седети.
Стевановић је послушно устао и погледао га погледом који није запажао. Мрак је већ излазио из увала, плео се за ноге дрвећа, хватао се њима двојици о скутове. Негде подалеко светлеле се само вратнице између стабала.
— Не знам што би требало... почео је Стевановић.
Ивановић се учинио да га не чује и рекао је одушевљеним гласом, бар је хтео да му глас буде такав:
— Прегледао сам данас вашега Мому. Не знам да ли је у свету операција успела тако као вама та пломба.
Спазио је како се његово лице пренуло постало стварније, управо постало свакодневно и глас му затреперио радосно:
— Заиста» А сећате се какав је то био јадан младић кад је дошао»
И ту се гласно почео опомињати свих тешкоћа које је имао у његовом лечењу и које је пребродио. Причао је о својим борбама пред ту операцију, и радости кад је успела. Почео је корачати брже, као кад појури из амбуланте у какву вилу,
— Али куда ми идемог — пренуо се уплашен помрчином која је сад већ била изнад њихових глава. — Као да смо залутали!
— Не брините, начинили смо круг. Сад ћемо избити изнад лекарских барака.
Стевановић је наставио да говори о Моми. Говорио је тише и топлије него у амбуланти. Пред њим се само беласале пруге коловоза који се сад спуштао у долину. Наједном је стао и насмејао се:
— Одучио сам се од свега што није санаторијум, носим га узасе као пуж кућу. Молим вас, ја сам кроз шуму прошао и нисам је тако рећи видео. Кад се ова ноћ овако спусти!
— Чини вам се само да је нисте видели, рече Ивановић. Кад останете сами, искрснуће вам пред очи све појединости крај којих смо прошли.