Наша књижевност

ЕЛИС АЈЛАНД — ОДМАХ ПОРЕД КИПА СЛОБОДЕ

Наш долазак у њујоршку луку био је пропраћен сасвим другим околностима него у своје време долазак Чарла Чаплина.

Додуше: и наш је поглед привукла камена госпа, која у својој десници држи високо уздигнуту буктињу. Али: већ сами разговори које је Чаплин водио са том младом дамом нису имали ничег заједничког са нашим. Чаплину, који је првих година овога столећа дошао из старе Европе полициског старатељства и хроничне глади, исељенику Чаплину била је ова госпа оно што је приказивала: богиња слободе. Угледавши је; дигао је руке према небу, па их је онда склопио да молитвом захвали Богу, судбини, провиђењу, или нечем сличном, што је доживео овај дан

А нама Ми нисмо били наивни Зав Ми смо много тога прочитали о том новом свету. Поглед којим смо одмеравали 60гињу слободе није био помућен сузама захвалности. Наш поглед био је хладан, испитујући, пре ироничан него величајући.

Нису следиле ни оне сцене које су у филму Чарла Чаплина филмском брзином следиле за оним толико речитим немим поздравом. Никакви полицајци нису се попели на лађу да својим белим гуменим палицама дају прву лекцију новога света ошамућеним усељеницима. То се ваљда дешавало у Чаплиново време, пре тридесетак година. Сада су се обичаји овде, изгледа, ублажили. Ко зна, можда се и богиња слободе жалила на тај призор.

Жалила попут Линколна Стефенса — помислио сам оног тренутка. Тај Линколн Стефенс био је једна од великих појава америчког либералног журнализма, који данас више не постоји. Своју каријеру почео је он као полициски репортер. За време једног штрајка допрли су крици ухапшених штрајкачких стража до ходника њујоршке полициске дирекције. Стефенс о томе извештава у свом листу. Сутрадан га је зауставио шеф полиције и захвалио му се на новинској вести. „Драги Стефенсе“, рекао му је он смешећи се, „сместа сам наредио да се отсада батињање сме вршити само У изолованим просторијама.“

.