Наша књижевност

Поводом седамдесетогодишњице Отона Жупанчића , 83

ћевог стваралаштва и оних модернистичких, по садржини и облику декадентних литерарних струја које су се на прекретници двају столећа појавиле на западу.

Ништа не може бити једностраније него овакво постављање питања.

Још је Цанкар одбацио површно упоређивање „словеначке модерне“ са западним симболизмом, подвлачећи присно словеначки карактер и народност Жупанчићеве поезије. Говорећи о Жупанчићевим збиркама „Чаша опојности“ и „Чез план“ он је 1911 г. написао: „Године 1899, када је „Чаша опојности“ изишла у првом издању, много су говорили и писали о разним утицајима који се тобоже испољавају у овој првој Жупанчићевој књизи. Тада су њега чак назвали „декадентом“, углавном због тога што се неки стихови нису римовали према старим обичајима. Истина, тада смо се сви колико нас је било некако опијали немачком, француском и скандинавском „модерном“. Али сада добро осећам да оно дивљење није никада било сасвим искрено и за њиме није остао никакав траг... Жупанчићева уметност била је увек словеначка, и онда када су се у Љубљани узрујавали због наше „бечке“ литературе... Из народне песме он се подигао у висине које пре њега није постигао још ни један словеначки песник“.

Као стварно велик песник Жупанчић је прве узоре свог песничког стварања тражио у народној песми. Још од младих година он се, као што то сам негде каже, напајао свежином и ритмиком народне поезије. „Основни тон мишљења и осећања свих великих уметника подудара се са мишљењем и осећањем народа из којег су изишли“. Сваки велики уметник уједно је увек народни уметник: „Са великом љубављу он се хвата за родну земљу и црпи из ње снагу као Антеј“.

Тим речима Жупанчић је у својим „Мислима о песмама Кетеа“ већ године 1900 означио народност као главно обележје истинског уметника.

Таквим уметницима Жупанчић је, исто онако као и остала тројица песника „словеначке модерне“, сматрао класичне мајсторе стиха. Код Шевченка, Пушкина, Љермонтова, Мицкијевића, код Шекспира и Гетеа Жупанчић је учио да верује у човека, у народ, в никаква му искушења нису могла да ишчупају ову веру. У Прешерновој речи он је открио „централну идеју словеначког народа“; било му је као да му Прешерн отвара „неизмерне хоризонте на све

»4