Наша књижевност

Ане

Хроника - ; 137

говоди о недостацима свога књижевног дела и о жељи да те грешке исправи, не пред ужим кругом стручњака, већ пред народом, за који пише и пред којим је одговоран за сву своју делатност.

ИЕ

На Београдској позорници приказана је „Млада гарда“ у драматизацији Г. Гуркова, у режији Браслава Борозана. Речи које је „Литературнаја Газета“, пишући о роману „Млада гарда“ и о његовом постављању на сцену, упутила совјетским драматизаторима и редитељима могу се у пуном смислу сдносити и на београдску режију: „Аутори драматизације и режије „Младе гарде“ зато су и повећали грешке романа што нису довољно мислили о 0с0беностима сценских закона. Књижевност има своје законе, позориште и филм — своје. Позориште,искоришћујући основу идејног дела, треба да полази од свога идејно-уметничког схватања о живом животу, 0 историји, а не да копира књижевност. Позориште које копира књижевност може да створи само површну, упрошћену слику, и све слабе сгране књижевног дела притом неизбежно избијају с нарочитом јасноћом“.

За прву режију на Београдској позорници Браславу Борозану поверен је био заиста тежак задатак: да за релативно кратко време постави „Младу гарду“, комад који, пре свега, није писан за сцену, комад који има велики низ сценских промена и у коме игра преко четрдесет лица, и, најзад, комад у коме се појављује само млад свет, дакле почетници у глуми. При првим својим коргцима у раду на режији, Борозан се бацио на посао више са еланом, него са студиозношћу, више са одушевљењем него са искуством. И догодило се оно што је морало да се догоди: појаве с великим ансамблем редитељ није успео сценски да реши и да савлада, нарочито не ону завршну, грандиозну слику, у којој, пред смрт, краснодонски комсомолци певају пу-

Ним гласом „Интернационалу“. Та сцена (у Борозановој режији бледа и екучена) није имала ни херојског замаха, ни драмског патоса. Интимније сцене, међутим, — а пре свега оне у којима су играли искусни уметници

(Плаовић, Љубиша Јовановић, Златковић) — биле су боље усклађене,

На основу ове прве његове режије, режије једног комада који би и за редитеља од већег искуства био тежак проблем, не би се могао доносити суд о Борозановим редитељским способностима. Тек после режије једног у пуном смислу драмског дела, а не сценске адаптације, после једног дела израслог из живота, али изграђеног на принципима својственим драмском стваралаштву, тек после марљиве студије једног таквог дела и савесно обрађене сценске концепције, после брижљивог и дужег рада са ансамблом који ће бити у стању да изрази на сцени редитељеву стваралачку замисао, моћи ће да се стекне потпуније мишљење о редитељском раду Браслава Борозана. = Што се тиче самога дела, требало би да управа Позоришта, у сарадњи с редитељем, пажљиво проучи критичке осврте совјетске штампе на „Младу гарду“ и њено постављање на сцену — а ти осврти у много чему могу се односити и на београдску режију — како би се и у нашој инсценацији извршиле потребне коректуре. А то је потребно учинити, јер ће се „Млада гарда“ задржаги јон дуго на сцени.