Наша књижевност

136, Е у Књижевносг

не може да досегне тај домет, него, често, износећи скоро искључиво само развој фабуле, а запостављајући све остало, упрошћава до те мере суштину дела, да, у крајњој линији, изневерава и саму основну пишчеву замисао.

Дело Фадејева, рађено у наративном духу као хроника, оптерећено мноштвом лица, богато епизодама, променама „милијеа“, лирским сценама и пишчевим монолозима и коментарима, можда је претстављало за филм погодан материјал, али за сценску адаптацију, и поред све драматичности сижеа, значило је тежак и велики проблем. Сводећи роман скоро искључиво на радњу, на фабулу, совјетски адаптатори били су принуђени да искидају епску нит на безброј кратких сцена. Преносећи буквално роман на позорницу, они нису показали само своје грешке, него су потенцирали и грешке самога романа. Неупадљиве, скоро неприметне у нарацији Фадејева, те грешке, издвојене из хронике, падале су на сцени у очи. И совјетска критика, пишући ових дана о адаптацијама и инсценацијама „Младе гарде“, сматрала је за потребно да све те грешке помене.

Критика (,Литературнаја Газета“ од 7 децембра и „Совјетскоје искуство“ од 5 децембра 1947) истиче у делу Фадејева, а нарочито у драматизакијама и режијама „Младе гарде“, углавном, ове недостатке:

Главни недостатак романа, потенциран на сцени, састоји се у пишчевој крупној грешци, уметничкој и историској, што Фадејев, убедљиво приказујући у своме делу комсомолце, које васпитава Партија, није успео да прикаже и њихове васпитаче, „руководиоце, оне којима совјетска омладина

дугује све оно што најбоље има“; није успео да прикаже ликове бољшевика. Читајући роман, а поглавито гледајући „Младу гарду у позоришту, добија се утисак — каже се у совјетској штампи — да је „из романа Фа-

дејева изостала руководећа, васпитна улога Партије, да је изостала партијска организација. Испада да су комсомолци у суштини искуснији, отпорвији, префињенији борци-конспиратори, илегалци, него они бољшевици, остављени за илегалан рад, који су приказани у роману“.

Као други недостатак износи се приказивање евакупције у роману фадејева. Писац је у своме делу насликао само спољашни изглед евакуације, изглед хаоса, метежа, а једино је у коментару протумачио да је, уствари, то било „невиђено по својим размерама кретање огромних маса људи и материјала, стављених у дејство од стране компликованог, организованог државног ратног механизма“. На сцени је изостао пишчев коментар.

У не мању грешку убраја се што Фадејев у роману није довољно истаКао чврсту и сталну везу између Црвене армије и совјетских људи који су остали на привремено окупираној територији да би се борили против немачких завојевача Та веза на позорници уопште није постојала.

ИМ, на крају, критика помиње да су Немци приказани у низу“ инсценација „просто као пијане животиње које насрћу на жене и изговарају глупе вицеве“, а да је „изостало оно главно: нељудски систем фашистичког терора“.

(Ових дана, ка једном предизборном митингу у Москви, на коме је говорио као кандидат за депутата Московског градског совјета, Фадејев је јавно усвојио примедбе о грешкама у своме роману и обавезао се да ће их исправити. Значајно је истаћи да је писац сматрао за потребно да про-