Наша књижевност

Хроника - и 135

обогати и у толикој мери да издиференцира машта једног уметника. Још мање да их баци у тако силовите сукобе и тако судбоносне односе у какве је рат бацио краснодонске девојчице и дечаке. Не пишчева машта, него стварни догађаји изазвали су њихова реагидања, а сваки појединац одговарао је на те догађаје према својој сопственој нарави. Писац је пред собом имао богат материјал, који му је говорио о сижеу и лицима његовог ро-

мана само истините и потресне речи.

Иза сваке речи коју је аутор уносио у своје дело из аутентичног материја стојала је — истина. Иза сваке скициране силуете постојао је истинит човек. Иза сваког догађаја у књизи — истина о таквом догађају у животу. Кроз своја излагања писац није морао да уверава, да убеђује читаоца, јер је читалац већ унапред знао да се све оно што писац износи заиста и догодило. Читалац је знао да хероји романа нису производ пишчеве маште, да догађаји у делу нису ни случајни, ни произвољни. Читаоцу је било познато да хероји „Младе гарде“ нису фикција већ да су истинита лица, васпитана у условима совјетског поретка. Знао је да то нису хероји романа, него хероји живота.

Стварност је, дакле, у извесном смислу олакшала рад писцу, али и отежала, јер оно што се догодило у Краснодону за време фашистичке окупације, херојско дело краснодонских комсомолаца, добило је такав значај, ушло у историју Великог отаџбинског рата, да и најмање ауторово отступање од истине могло би да претставља изневеравање успомене на ове совјетске народне хероје. А, сем тога, саопштити народу један такав грандиозан подвиг тражило је од писца највећу одговорност2

Све је то условило да Фадејев своме излагању о људима и догађајима Краснодона да облик хронике, хроникг која, и поред честих лирских пасуса, носи и ношена је елементима епског излагања.

Када је роман изишао, нагласила је совјетска критика да „Млада гарда“ = правом ужива највећу наклоност и љубав читалаца, како у Совјетском Савезу тако и у другим земљама у којима је роман, убрзо после излажења, био преведен. „Вредност романа састоји се баш у томе — истиче совјетска штампа — што је Фадејев, сликајући, рекло би се, људе који владају изузетном снагом духа, који су извршили беспримеран подвиг, уједно с тим знао да покаже њихове карактере, све њихове духовне особине као типичне за со-

Б = % вјетску омладину, која дише чистим ваздухом земље победоносног социлглизма“. ка

Једно дело које је публика примила с толико симпатија и љубави није могло да: остане само на штампаним странама књиге, у чисто књижевном домену. „Млада гарда“ заинтересовала је одмах позоришне људе да је пренесу. на сцену. Композитор Ј. Мејтус компоновао је оперу, а филмски стручњаци извршили су убрзо велике припреме и почели са снимањем филма о краснодонској епопеји. :

Појавио се читав низ адаптација за позориште. Скоро сваки већи театар зажелео је да има своју сопствену. МИ показало се, као често досад, д' адаптација није у стању да достигне уметнички домет дела, јер драматизација „не може бити једноставно превођење романа, она треба, на основу књижевне грађе, да изгради у пуном смислу драмско дело“. МИ не само што