Наша књижевност

134 а Е Књижевност

ушао у револуцију из књижевности, већ у књижевност из револуције“. Борац, као седамнаестогодишњи дечак — а тог узраста били су и каснији јунаци његовог романа „Млада гарда“ — он је, још 1918 године, када је постао члан Партије, ступио у партизанске одреде и на Далеком Истоку водио борбу против јапанских интервенциониста и белогвардејаца. Писац, он је још на почетку свог књижевног стваралаштва ставио себи у задатак да „наслика рађање новог у старом, сутрашњег у данашњем, борбу и победу новог над старим“. У своја уметничка дела Фадејев је уносио сва своја велика животна искуства борца-партијца: његове прве приповетке, иако написане у манирисаном стилу, „Поплава“ и „Против матице“, његови романи „Пораз“ и „Последњи из Удеге“, имали су уствари за основу искуства која је писац стекао борећи се у револуцији, за њену пуну победу, испочетка као ватрени омладинац, касније као свестан младић и најзад као већ прекаљени борац. Пишући о Фадејеву, крктичар Корнелиј Зелински сматра да би се генерација Фадејева и Николаја Островског најбоље могла окарактерисати стиховима Мајаковског:

Ми смо

дијалектику

учили не у Хегела. Звекетом бојева ушла де она у стих,

када су

под куршумима

буржуји од нас бежали.

Дакле, један човек те генерације, опробани борац и искусни писац, који је у својој младости учествовао у партизанском ратовању, радио у

илегалној организацији, растао у рату и на раду као борац и изграђивао се из књиге у књигу као писац, трудећи се, са осталим совјетским -писцима, Фурмановим (,„Чапајев“), Глатковим („Цемент“), Лебединским („Недеља“), да искаже „реч уметника о новом човеку — бољшевику, борцу и градитељу нове совјетске државе“, дакле, један такав борац и писац, Александр Александрович Фадејев, узео је у руке огроман досије докумената о младогардејцима, проучио га и отпутовао у Краснодон, где је, како је сам рек:о, „видео тако много тога, да ма колико лупао главу и ма колико био даровит,

МАР

све то да измислиш или тога да се сетиш не би био у стању“. И онда. на

том свежем материјалу, који је узбуђивао својом истинитошћу и хезојским патосом, на изјавама преживелих омладинаца, на потресним писмима која су млади хероји пред смрт упућивали својима, на исказима несрећних родитеља, Фадејев је одмах почео да изграђује своје дело, „Младу гарду“, и, после рада од непуне две године, предао га совјетском читаоцу,

Сама стварност издиктирала је писцу мотив и дала му ликове јунака. Из живе стварности он је само имао живе да их пренесе у своје уметничко дело. А совјетска стварност, која улива снагу и веру сваком свом радном човеку, која јача полет и одгаја човека за велика дела, дала је писцу тако разноврену гелерију ликова омладинаца, толико издиференцираних — карактера, тако богатих и племенитих и толико разноликих у томе богатству и тој племенитости, а упућених истоме циљу, да би их тешко могла у тој мери да