Наша књижевност

Поводом седамдесетогодишњице Отона Жупанчића 85

Код буржоаских декадената ради се о гласницима распадања и блиске смрти преживеле класе која више нема будућности; ради се о бекству из стварности у царство солипсистичких блудњи које су у толико више разуздане и развратне уколико мање њихови носиоци осећају тле под ногама; ради се о реакционарним правцима у уметности чија је друштвена сврха самообмана владајућих и успављивање потлачених, паралисање друштвене свести маса, деморализација напредних снага.

Код Жупанчића и осталих поета „словеначке модерне“ ради се о гласницима народа који је вековима угњетаван и кога су империјалистички освајачи осудили на смрт; ради се о изразу људске воље за животом, која је утолико више неутешна и безгранична уколико су више њени тумачи наслућивали њену основаност у реалном расту и сазревању најнапреднијих снага словеначког друштва; ради се о „почетку, првом билу зачећа и рађања“, ради се о „борби и чежњи за даљином и светлости“, као што је Жупанчић 1903 године рекао у свом есеју о песмама Мурна-Александрова. Друштвену улогу Жупанчићеве поезије показала је животна пракса словеначког народа: ова је улога била и остала подизање свести народа и оспособљавање народа да пркоси непријатељским силама.

Тамо смрт, овде живот — ову битну разлику између западноевропске декаденције и Жупанчићеве поезије често нису приметили формалистички рецензенти његовог дела.

Кроз Жупанчићеве погледе на уметност и њену улогу у друштву провејава снажан реализам. Већ 1903 године он је дефинисао уметност као „највернију кћерку живота“. Касније, године 1912, он је написао да је циљ уметности „продуховљавање карактери-

стикона које је створио пун живот у свој својој многоликој конкретности“. Жупанчић је сав на домаћој земљи; уколико се код њега пробијају туђи упливи они се увек ломе кроз призму домаће проблематике и у његовој поезији појављују се у преображеном виду, чију садржину даје словеначка земља и збивање у њој. „На мене не утиче ништа што нисам сам у себи доживео. Онда се властито искуство спаја с оним што је већ неко други дао и неко други нашао“, рекао је Жупанчић у једном разговору 1910 године.

Индивидуалистичка идеја симболиста о песнику као о пророку којег надахнуће води у виши свет, доступан само изабраницима судбине, идеја у чијој основи лежи Емерсонов трансцендентализам