Наша књижевност

86 Књижевност

и Бергсонова филозофија интуитивизма, код Жупанчића се претвара у идеју о песнику као „раскрсници у народу, кроз коју треба да се најбујније преливају све позитивне тековине које рађа наша душевност“. Уметник, живећи у духовној атмосфери свог народа, „удише традицију и стварност, издише будућност и сање са истином у себи“. У некрологу Ивану Цанкару Жупанчић је написао да „уметникови снови нису сањарења, шупља и висећа у ваздуху, него су последње истине и најдубља мудрост до које народ може проникнути“. Елементи Бергсонове филозофије у Жупанчићевим погледима на улогу уметника у друштву све више се повлаче у позадину пред прогресивно романтичким елементима животне радости. Тако се величанствена апотеоза песника и његове патње у ниској средини коју је Жупанчић дао у циклусу „Манима Јосипа Мурна-Александрова“ и која можда спада међу најсјајније творевине светске поезије, прелије у позив на спајање песника са масама, на спајање из кога се рађа Смелост. Револуционарна романтика одлучно преовлађује у Жупанчићевој поезији ослободилачког раздобља 1941—1945: песник зове свој народ на оружани устанак против мрског туђина и његових проданих слугу.

За разлику од западних декадената Жупанчић поставља примат садржине песничког производа над његовом формом. У време које највише воле да означавају периодом Жупанчићевог „декаденства“, песник као једну од главних одлика. Кетејеве поезије подвлачи да Кете „идеју никада не жртвује форми; садржина му је увек главно; оно што каже, каже зато што мора да каже, а не зато што можда лепо звучи“.

Жупанчић је највећи савремени мајстор словеначке речи. Њега с правом називају законодавцем словеначког језика. То је песник могао да постане само због тога што он сам непрестано црпи из живог извора народног говора. Народност његове поезије, реализам у схватању улоге уметника и уметности у друштву, обоје је нераздвојно повезано са Жупанчићевим односом према језику: „пошто песнику даје материјал читав живот, зато и језик мора да црпи своју снагу из оног обилног блага речи које је створио народ.“

Словеначка литерарна критика у више наврата указала је на · то да огромна већина Жупанчићевог песничког материјала живи од појава које су обухваћене појмовима светла, светлости, бура и незадрживог полета. Као што се форма не може одвојити од садр-

Х