Наша књижевност

___ Књижевност

+

жара. Први већи неспоразум између браће и породио се у питању тога пространог згаришта. Из~месеца у месец, из године у годину нове власти су их терале да то земљиште раскрче и да на њему зидају према новим прописима или, ако то неће, да га продају. Браћа се нису могла да сагласе. И тако је ствар стајала све док се нису | нашли пред експропријацијом. Тада се, после бурних сцена, које су се, као све што се дешавало код њих, одиграле између четири зида, са старом Памуковићком као јединим сведоком, решише на продају. Отада се почело отворено о Памуковићима говорити као о несложној кући и начетом иметку. Ни о употреби новца који је добијен од продаје браћа се нису могла да сложе. И то се знало и примећивало. Уопште, као да је она велика „јангија“ унела неку трајну светлост у све ствари у Сарајеву; нов живот, који је са сваким даном све више освајао, није допуштао ни пословних ни породичних тајни ни кућног шапата, све се однекуд сазнавало и пре~ тресало и све је одмах постајало предмет разговора. Губио се древни, освештани респект у ком је до тада увек сахрањивано све што је нескладно, ружно и штетно било у газдинским кућама. Оно што су они не само од света него и сами од себе и један од другога крили сада је кружило по кафанама и ћепенцима. Навалио неки нов, немилосрдан живот под којим су се отварали сви тефтери и обелодањивало и оно што никад није кућњег прага прелазило. А то Памуковића кућа и њихов начин живота нису могли да поднесу.

Знало се да браћа не говоре, да ни у једном послу не могу да се сложе, да не ручавају заједно и да се ни на заједничкој вечерњој молитви не налазе. А то је браћу још више раздраживало једног против другога. Све се то знало, али све то није могло да објасни толику и тако слепу мржњу каква је са сваким даном све више растављала браћу.

Они су били истог стаса и узраста и уопште су личили један на другог као две половине расечене јабуке. Обојица су били савршени изданци Памуковића лозе. Старији, Никола, био је већ почео да се гоји и да бива још повученији и мргоднији него што су

: Памуковићи већ по природи. Али иначе, све исто: ход, говор, поглед. Плаве очи, ледене и сјајне, фина уста која се ретко отварају, јаки бркови и оштре обрве, бујна коса, са вечито немирним Памуковића чуперком на темену.

__И та два толико слична човека, упућени један на другог, јер је Памуковића кућа сад на њима почивала, нису се могли ни у чему