Наша књижевност

КРОЗ НИЧИЈУ ЗЕМЉУ

Одломак

ГЛАВА ХХ

__ Таш! Хак! Тап! — замахнуо је Радован два три пута мотиком по означеном мјесту на њиви. Учинило му се да у ноћној тишини ударци сувише одзвањају. Истина, чељад су поодавно полијегала, ал ноћас им је сан зечији. У зору ваља кретати. Копајући, размишљао је о ономе што је чуо да причају:

__ Галићева жена, коју су четници пустили, иде са усташама и Нијемцима.

— Казала им је ђе су партизани сакрили авионске бомбе, које нијесу експлодирале.

—_ Она ће, веле, Дрварево попалити!

Радован је отпљунуо устрану, одбацио мотику и узео лопату. Њом ће више пословати. Радећи, учинило му се да чује неки шум... Ослушнуо је... па ништа. Негдје око Смољана, затреперила је бијела ракета, показала за тренутак околна брда и у блијештавом луку лагано падала гасећи се.

На бијели удубљени камен, са стреје су све спорије и спорије капале капи малопређашње кише, коју је вјетар разнио.

Шаров је узнемирено затегао ланац и залајао. За њим се вукао Зељов који је од старости оглувио. Радован је бацио на њих камичак:

— Мир! Мир, Шарове!

Онда је брзо почео да одбацује земљу лопатом. Дубио је на једном мјесту, као да нешто тражи. Вјетар је донио нечије гласове. Ослушнуо је:

— Јест! ЈБудски су гласови!

Оставио је лопату и прибио се уз шталу. Шаров је поново залајао и отезао лавеж, као да ће да завија.