Наша књижевност

190 Књижевност

— Да ти полијем> — питала је припаљујући луч.

— Нијеси спавала2

— Јок! Није да ме стра', већ размишљам. Да су почем' сада вође наши и Гојко, и Суљо и Олга и сва наша дјеца»

Радовану је било топло. Стара надничарка, мислила је, као што је малоприје мислио и он.

— Нијесам требао од ње крити! — помислио је са кајањем.

Посипала му је, а он је говорио, као да је била упућена у његову тајну:

— Ујутро неђе склони оне даске од сандука!

— Склонићу и.

Онда је ненадано упитала:

— Зарђаше ли цијеви»

Није ју погледао зачуђеним погледом, нити питао, откуд зна.

— Нијесу зарђале! Треба их само добро избрисати!

— Недај, посветила ти се, да ти душмани пале кров над

главом! __ Неће, Радојка, неће заиста! Могу само преко мене мртва!

ГЛАВА ХХ!

Са Пањка се спуштала магла. Провлачила се у освит дана по шипражју, по лединама и увалама, по гробљу. Увлачила се у Омар и завијала га у бјелину. На мјестима се дерала и указивало се тамно зеленило шуме.

На дубљанској чистини збио се један босански збијег. Чује се блејање стоке коју су чобани сатјерали у групу, и која се од магле не може да види. Све избјеглице желе да остану ближе граници, зато се народ збио у појате, у напуштене колибе, у празне кошеве и испод њих. Они, који су успјели да заузму мјеста око огњишта ријетких кућа, · најсретнији су. У чича Станојевој кући, на штали, на кошу, под кошем и у авлији, смјестило се око триста душа. Чича их обилази и шапатом им саопштава да је неко донио вијест да се избјеглице рано у зору морају пријавити у Мокру Гору. Додао је да то није, како они кажу ради збрињавања и љекарског прегледа, јер се појавио тифус, него да хоће да виде, не крије ли сеу збјегу и

.

неки партизан.