Наша књижевност

Миу.

Слике из Бразилије - = == 205

Јер нису они неке циције и, што се каже, не маре и платити. Извесна драгоцена врела не маре они и платити. Ето једном бившем функционеру наше трговинске делегације у Букурешту није рђаво. Човек прича да је био партизан, а тамо, у Букурешту, имао не један но два аутомобила на располагање. (Овај други аутомобил има за циљ да подвуче да је то био баш прави, аутентични, партизан). Па једнога дана — стругнуо. Побегао. Упркос толиким предовољствима и два аутомобила. Зашто — Од страха, каже. Каквог страха» Од чудног неког страха и неизрецивог. Углавном не спада у она чувена четири Рузвелтова страха. Не, то је био обичан страх коцкара и хохштаплера, кад му постане вруће под ногама, страх људи којима савест није чиста. Па је тамо продао и ресто савести и добио одређени задатак. Да прича. Али само „аутентично“, оно „чувено и виђено“. Па и овом приликом испричао такву једну причу. Причу коју су они богзна колико пута већ чули и сви напамет знали. Како је отац једног нашег руководиоца из Црне Горе у вили на Дедињу, која им била додељена, разваљивао паркет, чудећи се што Срби не умеју честито ни своје собе да патошу, те од беса све попалио. (, лепе ли приче која се награђује грохотним смехом! Не знаш је ли већи тријумф приповедача или његових слушалаца! И тако ми човек преоте главну улогу из руку, улогу јунака дана и урниса ме тако да више нисам дигао главе.

Поставши им тако сасвим неитересантан, није ми ништа друго преостало, но да се сад мирно науживам раја, и, ни од кога узнемирен, натенане и изблиза погледам како је у њему, да потражим оно „нешто“ што тамо има, а код нас нема.

Знате, за престоницу Бразилије, Рио де Жанејро, каже се да је најлепши град на свету. И заиста он је толико леп да не знате на чему ћете пре око задржати. Развукао се милионски град обалом Океана километрима и километрима, са плажама, којима се не може догледати краја, украшеним величанственим палатама, све самим ремек-делима архитектуре, а не да кажете као они облакодери у Њујорку који онако рогобатно стрче и баш раздиру облаке. А преко свега имате на окомитом брегу, седамсто метара високом, џиновску статуу Спаситеља, ко зна колико пута већу од нашег Калемегданског Победника, рачунајући ту и саму фигуру и стуб под њом. Раширио Спаситељ руке, у свакој му бар по два човека у дужину могу да стану, и благосиља свет и ово што је човечуљака под Њим. Благосиља Спаситељ, сав од белог мрамора, под Њим шума, око Њега шума, шума и прашума, а у овој расту-

|

ан ДАТ ако ве ро

иу Ам Језа

А и аи