Наша књижевност

<

Хроника 223

На основу ових закључака жири је одлучио:

Да се за песме и приповетке не одређују посебне награде;

Да се додели дванаест награда од по 2.000 динара за следеће песме:

Велес Перић: „Песма из дневника“, Лазо Каровски: „Мајка“, Владимир ДЕ „Старо писмо", Мирослав Митровић: , „Песма врандучког минера“, Бр Константиновић: „Виђење са Јадраном“ (1), Слободан Галогажа: „Тђјесма сликара над уљаном сликом“, Нада Валенчић: „Разговор са старицом мајком“, Мира Алечковић: „Станка“, Миодраг Томић: „Дечак са пиринчаних поља“, Радоња Вешовић: „Ноћ уочи пробијања тунела

· Врандук“, Маријан Савиншек: „Радостна срца“ и Славко Вукосављевић:

„Ноћ у Титовом Ужицу;

Да се додели шест награда од по 3.000 динара за следеће приповетке: Михаило Ражнатовић: „Дјевојка са острва“, Војин Јелић: „Пролетерка“, Иван Брајдић: „Почели су..." Војислав Чолановић: „Фумица“, Чедо Вуковић: „У три, пет, седам и девет' и Младен Ољача: „Три борца“.

За јфедночинке није додељена ниједна награда.

За ликовне прилоге додељене су следеће награде:

Прва награда (2.000 динора): Саво Николић: „Скица за песму Бранка Ћопића „Седам испита";

Две друге награде (по 1.000 динара): Лојзе Перко: „Грађевина“ И „На надипу, Вуксан Булатовић: „Градња железничке станице и „У тунелу“;

Три треће награде (по 500 динара): Мајда Курник: „Бригада на раду", Милош Бајић: „Бригадирке перу рубље“ и Анте Шантић: „Логор француске бригаде".

Сви награђени радови објављени су у часопису „Младост“ током 1947 године и у овогодишњем двоброју часописа за јануар и фебруар.

РАД СЕКЦИЈА УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ

У секцији за прозу Роксанда Његуш прочитала „је прво поглавље свога још недовршеног романа, који треба да прикаже живот и борбу далматинских рудара испод Промине у годинама пред рат.

· Врло лоше читање другарице Његуш умањило је ефекат који иначе пружа ово поглавље. Па ипак, дискусија је истакла извесну лакоћу и сигурност У писању, живост и убедљивост дијалога, свежину језика, приличну вештину у композицији, добро познавање средине и људи, новелистички лако и занимљиво причање. Само поглавље указује у приличној мери на литерарне могућности Роксанде Његуш, на њене врлине и мане. Она, на пример, врло добро запсжа и сштро даје летаље, који понекад згодно дођу да ближе одреде ситузцију или личност (случај са сликом Фрање Јосифа), али често гута су ти детаљи сувишни, уопште непотребни, потпуно сметају, успоравају и сптерећују радњу, удаљавају пажњу читаоца (односно слушаоца) од сног што је битно; ту и тамо пробију и симптоми натурализма.

пе НЕ Талин 2 Ња. овити доеа