Наша књижевност

Хроника 229

Колико писац претерује у свом уопштавању, тако да то уопштавање из «основа мења и чак изврће слику стварности, можда је најтежи пример његов опис бивше војске у данима издаје:

„Војници су климали главом, потресали се, мрмљајући у себи, потвр-

фђивали и — пили, много, без одмора, дуго у ноћ. Пјевали су, развлачећи.

уста, драли се храпаво, пискутаво, промукло — сваки на свој начин. Послије пјесме опет су пили, кривили се на столицама, пљували по поду, мрмљали и исовали онога, који је дошао да их тјера из гостионице, а затим и војску, «сфицире, генерале, државу, све. Око поноћи устали су, опирући се један о другога, нагињали се и отишли, лупајући ногама по тврдој цести.

— Право, право — одобравали су Милеру који их је држао испод руке. — Какова борба! Све је отишло — к врагу, пропало! Да, кући и — мир!

Други дан ујутро, када је командир постројавао војнике, који су се мамурни, сањиви и са полузатвореним очима извлачили испод шатора, сви су већ знали да четворица мањкају — чак су и сламарице биле недирнуте, видјело се, уопће нису долазили да спавају.

Командир је псовао, ударајући се рукама по грудимљ викао је, промукло, из свега гласа;

-— Зар се тако брани домовина, служи краљг

Војници, премештајући се у строју с ноге на ногу, смјешкали су се:

— Види га домовина, краљ! Хе, хе, хе! Гдје је краљ, генерали! Побјегли, а ти — бори се! Шипак!“

У наведеном фрагменту уопште није јасно. коме је стало до борбе, и ко је издајник — војници, који сви у свему повлађују петоколонашу Милеру идентификујући домовину са краљем и генералима (за које већ знају да су побегли) и дезертирају, или командир, који то такође зна. Према фрагменту, бекство, издаја краља и генерала створили су од војске деморалисану пасивну руљу која се губи у пијанству, подлежући без икаквог отпора пропаганди петоколонаша и усвајајући њихове аргументе као свој најјачи протест.

За прозни одломак „Војо“ уопште је карактеристична груба шематичност. С једне стране сељаци обузети паником, с друге петоколонаши, с треће деморалисана маса војника, с четврте — неколико комуниста. Све те групе се оштро издвајају једна од друге, а унутар тих група нема у описима, никакве разлике између појединих личности.

И у другим одломцима истог дела (вероватно „дуже приповетке), „Пред Загребом" и „Почели су“, писац греши на исти начин.

Тако, у одломку „Пред Загребом“, опет о сељацима, пише:

„» Све је мировало. Људи, као преморени разним причањима, чудним И необичним предоџбама о ономе што се приближује, завукли су се у своје куће, посједали уз огњишта и — шутјели. Сједећи на клупама, завијали су духан у папир, пушили, одбијајући димове, и само каткад проговорили би срдито раздражено:;

— К врагу! Не зна се што си, гдје си! Живиш и чекаш, из дана у дан, а — како дугор

ИМ, хукнувши кроз нос, сви су се сложили:

— Неазвјесност, то ти је — горе од смрти!“

И овим описом, датим апстрактно, уопштено, писац потврђује своје гледиште на сељаке као на безличну пасивну масу у ишчекивању „стихије“

б

Саре За ЗА АД та ДА

па а ЛАЗА 5"