Наша књижевност

4 Р| 5 :

с И

МАШЕЛ

230 Књижевност

— окупације. У следећем фрзгменту потврђује и своје несхватање располо– жења и става издане војске 1941:

»—= Точно, точно — машући слободном руком потврђивао је високи, снажни војник са пјегавим лицем. — Тако ће и са нама! Дојуриће на тенку или борнам колима, цијев од митраљеза у нас, а ми — шта друго, него: предај се, дижи руке! Зар да са овом пушком — са очитим презиром удари по кундаку пушке — са њом да гађам тенка Их, лијепа ми наоружања. Колци, јест, «колци!... Борићеш се, је лиг Ниси луд!... Јест, ништа ја не бих рекао, да имамо оружје као они, тенкове, топове, митраљезе и авионе, па — најпослије — да знаш и зашто се бориш! Е-е, онда — да! Борили би се

ми и — колико! Видио би ти, не би се они шетали, возили, него би им богами — ишло густо! Али овако — мани га! Да се борим за њих, господу! Јок! Предаћу се, а послије — видјећемо!“

Треба подвући да у годишту „Младости“ за 1947, као џи међу осталим радовима са конкурса, прилози „Војо“, „Пред Загребом“ и „Почели су“, упркос наведеним најважнијим недостацима, и другим, спадају у иначе најзрелије прозне прилоге и одају почетника са несумњивим приповедачким даром.

Скоро све недостатке запажене у раније цитираним одломцима, само У појачаној мери и са много више стилских рогобатности садржи, на пример. приповетка „Одред Гојка Суваче".

Писац приповетке „Одред Гојка Суваче“ најчешће пише о борби партизана. Али, баш у тој приповетци, изко његов јунак, командант, по извесним знацима примећује да „Немци нешто спремају“ — писац га води са положаја — да спава!

У борби која настане и у којој ипак учествује и командант, писац, место да описује борбу, у најкритичнијем моменту, где се то уопште не оче– кује, развлачи опис командантовог држања:

„Како је мирно без узбуђења и оне уобичајене треме, која прати новајлију у борби, посматрао њихаво промицање. Ни трунке страха, ништа. Само радознало мјери дејство тешке „бреде“, која негде у близини снажко чекића.

— Држи гада, мајку му! Удри, друшкане, не жали. Оног ћелавог, свињу, матер му, види како се искобечио ко пуна мешина. Држи, Перкане, соколе! А-ха! тако му и треба курвином копилу! — пада Гојко у ватру. Ја ћу оног жутог, гребо жутог дједа. Ево му на, мрцини. Сад нека се дигне, чик! Ураааа!...

Гојко искочи иза грма, зафрљачи бомбу и одмах, не чекајући њено дејство, онако сагнут пребацује се на други крај гдје Нијемци чешће наваљују. Сав је у голој води, крупне грашке зноја оросиле чело, а сухоњаво лице зајапурило се од напора и зноја. У десној руци носи машинку, у лијевој капу и бомбу. На све стране кључа као у казану. Меци га прогањају; није риједак случај да послије борбе, са чуђењем и језом преброји по шињелу десетак рупа не већих од љешника или да га окрзне по челу, листу од ноге, забоде се у ђон од ципеле или скине капу, а једном приликом нашао је охлађено олово и у пробијеној с вањске стране дуванској кутији. То слово стално носио уза се као успомену..." Итд,