Наша књижевност

Хроника 231

Тежња за необичним, по сваку цену, нарочито се опажа код писца приповетке „Одред Гојка Суваче", поред осталих слабости које одају велику невештину и немар према књижевном послу. Наведени део приповетке, већ на први поглед, омогућује да се у његовом причању они запазе. Његовом јунаку „није риједак случај да послије борбе, са чуђењем и језом преброји по десетак рупа не већих од љешника или да га окрзне по челу, листу од ноге, забоде се у ђон од ципеле или скине капу“ — писцу, да би окарактерисао самопожртвовање и неустрашивост јунака своје приповетке није довољно да он само каткада а не неретко после борбе нађе само једну или две, а не десетак рупа од метака у своме оделу. Претерујући тако, писац и не осећа како се потпуно удаљио од сваког реалног уметничког приказа борбе и свога јунака, како је борбу сасвим олако, књишки схватио и омаловажио, а свог јунака претворио у сасвим неуверљиву, бескрвну, папирнату фигуру, која кипти псовкама.

У приповетци од истога писца, „Свануће Јевстафија Качамака“, има, на пример, овакав опис главног јунака, коме је и само име без потребе, из пуке жеље за необичним, измишљено без икаквог осећања мере:

„Иде, тако, мало понапит Јевстафије Качамак, поштапа се чворавом тољагом, затурио лојаву, окрпљену и на сто мјеста избушену шубару на зати-

љак, задимио на лимом оковану лулицу, па у сав глас, колико га грло носи,

запјевао ону старинску...“

Писцу није довољно да његов јунак, кога је без икаквог оправданог разлога крстио тгко гротескним именом, носи само стару, лојану шубару. Да. би личност била још гротескнија, писац потпуно губи меру па додаје још један епитет, а затим иде још даље и следећим описом демантује претходни шубада његовог јунака је и окрпљена и на сто мјеста избушена. При томе је сасвим нејасно од чега је, може ли шубара да буде употребом избушена, или, тачније, похабана, поцепана, раздрта.

Али, поред свега, још увек долази у питање: Може ли се истовремено „димити на лулицу' и певати, певати у сав глас, колико грло носи!

Врло је карактеристично за његов поступак како на пример, у приповетци „Одред Гојка Суваче" описује тежак умор свог јунака:

„Осјећао се страшно уморан, до изнемоглости, сав изломљен, сатрвен, малаксао што од несанице, заморног и дугочасовног пјешачења, што од глади и сталне нервне напетости“.

Место да тежак умор свог јунака да у слици, писац нагомилава исто-

редне појмове: страшно уморан, уморан до изнемоглости, сав изломљен, са-

трвен, малаксао...

Али је, несумњиво, управо апсурдно изврнута његова слика пете непријатељске офанзиве и херојског партизанског борца тих дана:

„У тим часовима сваки командант и руководиоц вриједио је пара. Од њих је честе з:висило да ли ће јединица остати чврста војничка цјелина, или ће се расути, распасти без трага. У свим оним јединицама гдје није било доброг, чврстог и сналажљивог руководства, дезорганизација би брзо добијала такав карактер, гдје је свак радио на своју руку и што је хтио у лову за хљебом. Сви су тражили само хљеба, хљеба и хљеба, да се наједу до миле геље, до гуше, да се наспавају и одморе. А хљеба није било... Једе се слатко и коријење, и травке и све што дође под руку...

а ЉЕИА