Наша књижевност

= 5 Е: И но. а Њу

Ма о Ае мн а мн те МИ а

232

Књижевност

У тим часовима, преживјели команданти и комесари, командири и водници, десетари и делегати, испробани у неописиво тешким борбама на Зеленгори, први у јуришу, а задњи у отступању увек са борцима — јер другачије није могло бити — са безброј рана на тијелу, без страха од смрти, постајали су све и свја у својим јединицама, поготову јер се није могло рачунати на вишу команду, пошто су везе између бригада често биле покидане и пошто се у први мах није знало куда треба отступати, з главнина војске је у току пробијања нестала незнано куда...“

Овај слаби публицистички опис, далеко од уметничке литературе, претвара нашег борца, игноришући све чињенице, у изгладнелу животињу која, у паници глади „једе све што јој дође под руку“ и само тражи „хљеба, хљеба и хљеба, да се наједе до миле воље, до гуше, да се наспава и одмори“ —- иако ти дани долазе у ред највеличанственијих дана нашег борца и наше борбе за ослобођење.

Према овом сасвим произвољном фрагменту, пуном бесмислене фразео-

„логије „дезорганизација међу нашим борцима брзо би добијала такав ка-

рактер, гдје је свак радио на своју руку и што је хтио у лову за хљебом“ мако баш ти дани бележе небројене примере надљудског самопожртвсвања, борбене дисциплине и легендарног херојства нашег борца, и оног најусамљевијег у току борбе, и оних који су били у непосредној близини руководилаца.

Потпуно наопако, потпуно неодговорно, у клевету се претвара овај напис, свакако без воље писца, кад тврди да се тих дана „није могло рачунати на вишу команду, пошто су везе између бригада често биле покидане и пошто се у први мах није знало куда треба отступати а главнина војске је у току пробијања нестала незнано куда“ —- пре свега зато што наше операције у такозваној петој непријатељској офанзиви спадају у најсмелије 32мкешљене, организоване и руковођене операције које су коначно разбиле све илузије непријатеља, окупатора и издајника, о уништењу наше народне армије.

С друге стране, према схватању писца — пробијање неколико затворених непријатељских обруча приликом тих борби је — отступање. МИ даље писац не види где је, за њега је „нестала незнано куда“ главнина наше армије, која је извела те, историјски велике операције приликом такозване чете непријатељске офанзиве, наставила гоњење потученог непријатеља и за врло кратко време ослободила скоро целу Источну Босну и низ других области.

На тај начин, тако неприпремљен, са толиким непознавањем материје о којој пише, одговоран писац не прихвата се књижевног посла,

Да ли је нужно и даље цитирати и анализирати!

Пред писцем приповетке „Одред Гојка Суваче“, очигледно на први поглед, стоја пре свега задатак да рашчисти са појмом одговорности књижевног радника и озбиљности књижевног посла, и ту му се највише мора помоћи.

Сличан случај сасвим нестварног, нетачног, наказног приказивања нашег борца налази се и у приповетци „Три борца". У њој партизански командант

"батаљона, после кратког саслушања од неколико речи, на лицу места убија

борца захваћеног паником, да би „примером“ утицао на осталих неколико бораца и на остале!