Наша књижевност

Хроника 233

Само у слабим приповеткама почетника то су методи којима се челичи армија! И зато такве приповетке нису књижевност, а армија која се тако ствара — не може бити армија, Најмање наша, народна армија!

У иначе доста уједначеној приповетци „У 3, 5, 7 и 9' писац прави сасвим непотребан дугачак увод, некњижеван, фељтонски, доцирајући читатељу, а без органске везе са самом приповетком. Међутим, сама приповетка, радња, сасвим нормално, иако површно, баналном фразом „Жарко је био весео младић“ почиње и без тог увода.

Већина прозних радова често одаје недостатак најосновније брижљивости над реченицом, над глаголским облицима, итд. Тако писац приповетке „Девојка са острва" допушта и овакву реченицу:

„У каменом процијепу, оивичена шумом, никако се није могла видјети све док се не избије пред њу. А тада се да одушка чуђењу ове самоће и сдмор напорном лутању скоро непроходним острвом, по којему нема пута сем козје стазе".

Наведених неколико примера несумњиво у довољној мери осветљују бар известан број проблема пред којима морају да застану наши писци-почетници и где им се мора помоћи. Дубља конкретна анализа њихових текстова 07т-– криће на сваки начин и низ других проблема џи тешкоћа које морају да савладају. Ради се о почетницима који нису без могућности, који, мање или веше, имају снате — што не сме да се изгуби у непознавању основних захтева правог уметничко-књижевног стварања.

Помоћ редакције, дубљи стваралачки додир њен са сарадницима били су несумњиво потребни и у будућем раду „Младости“ стоје као обавеза која се не може мимоићи не само кад је реч о прозним писцима, него такође и кад су у питању песнички прилози. Само неколико примера биће довољни да оправдају ту чињеницу.

Одломак песме „Трнава“, непотребно развучен, пун је нејасних слика, прозних описа и понављања, што је свакако требало избећи:

„Иза нас, планином, још топови тугују..."

Или: „“— Не брини!.. Друг ми на ухо шапће, вели. Трнава је близу — Види се у долини, Село има стотину кућа За њу си ваљда чуо Свако двориште широко има и амбар од прућа." Или:

„Ех, кад четник Трнавом

Прође — онда трчи касом.

У страху свуда звјера главом.

А кад кама сине — овца, или четника Ни дијете ријеч не изусти за рањеника!“

У циклусу другог сарадника „Приче о путу“, писац без икакве оправдане потребе понавља на крају циклуса прву песму, читаве четири строфе, само другим редом, и додајући им још једну, нову строфу — даје песми

РАСТУ АЕ

а

ма Ран ас