Наша књижевност

Хроника 235

дене строфе држи се у њој чвршће само фразом „ори њиве: — која се сликује са другим стихом. Иначе, органски, никакве друге јаче везе нема са претходна три стиха, који су, иако површни, органски повезани између себе.

У песми „Путник у возу кад се сутон спушта над равницом“ писац, опет из формалних разлога, једино због њих, руковођен тежњом да му стихови буду звучнији, а постижући сасвим супротан формални ефекат, ефежат рогобатности, пише:

„И дутник слуша са точкава кретањем 3 Како земља уздрхтало дише,

Да би са сваким праскозорја цветањем

Гледао

Гдје се по ливадама

Од одјека веселих пјесама, немирних

Трава под росним капљама њише.“

Гломазна је, нескладна, груба слика „крчаг љубави из врелог детињег срца“ у песми „Љубавна“, а у песми „Речи“, истога писца, не може се, као завршена, дорађена, примити ова поента:

„Са срца се круне — ко лаке птице За бела стада оваца, рујне равнице И земљу нашу, земљу без границе“.

Судећи по стиховима — као да се већина наших младих песника уопште жури у свом стваралачком поступку, занемарујући често пута најосновније обзире, губећи се у мутним апстракцијама.3за вољу срока, у прозном, наративном излагању, у публицистици, често песнички несамостално, неоригинално, површно. Е

Тако у песми „Више те нећу срести“ песник заборавља да је у песми употребио дословни наслов са недавно изишле књиге приповедака Бранка Ћопића „Роса на бајонету“ и пише:

„Сине ли зрак тек чио С росом на мом бајонету ,..“

а у песми „Стихови са Кошура“ сасвим апстрактно и публицистички говори:

И док сам ишао кроз битке У Кидајући ланце бесправља“.

Или, на пример, у песми „Отварам срце“, други песник, који прави сасвим усиљену фигуру: 4 „А огањ свитања под крчагом срца пламти“, да се, при крају песме, врати старим, давно превазиђеним, преживелим симболима:

„Негде тек пупају јутра. А код нас је увелико дан

Прим а

и

виа мана и еааљевка,