Наша књижевност

ПИ И ДИН ам ДА У ИЦ

МАНИ ар

Реј"

У А

МР ЊУ РА АЈ и ЈЕ

Е |

ЕТ Бар У ПИР

+

240. · Књижевност

Не поставља се то питање сада први пут. Али оно данас више него икад раније тражи одговор у склопу осталих значајних проблема везаних за наше културно наслеђе. Јер наша данашњица не осветљава само садашњост: она баца светлост ка будућем, али осветљава и прошлост, При тој оштрој светлости упереној на нашу књижевну прошлост једно дело расте, друго опада; док Једно оживљава, „продубљују се његове још непродубљене стране, откри-– вају се нови квалитети, заоштравају се најбитније мисли", дотле друго тоне. умире.

Најновије постављање „Коштане“ у Народном позоришту није било осветљено том светлошћу. Остало се, углавном, на линији предратних тумачења. Редитељ Гошић; који је, пре рата, у току своје богате глумачке каријере, небројено пута играо У „Коштани“, није могао данас да приђе овоме делу као новини, као нечем што треба тек испитивати, први пут тумачиги, први пут постављати на сцену. Сва досадашња шаблонска сценска тумачења морала су неминовно да му се наметну. Неоспорно је да је он уложио озбиљан напор да се одупре шаблону: покушао је у својој режији да пригуши све оно што је писац унео у дело као уступак публици, подредио је тексту сев– Делисања и песму и дао тексту првенство. Али сличан пссао обављали су истина не с толиком вољом и одлучношћу као сада Гошић — и поједини наши редитељи у периоду између два рата. Међутим, један такав напор, прилично једностран и механички, не може бити довољан. Текст Боде Станковића, иако га је овога пута Гошић ставио у први план, остао је неосветљен. Не у глумачком погледу, не у погледу дикције. Остао је неосветљен У односу према данашњој публици, А требало га је осветлити тако да би се јасно видело шта ово дело, ако има услова да живи и ако је живо, шта оно има да каже нашем данашњем човеку. А дело Боре Сатнковића свакако има нешто да каже. М не само оно најбоље што је Бора написао, „Нечиста крв“, не само његов, на жалост, недовољно познати „Газда Младен“, и не само приповетке, већ и „Коштана“.

Али „Коштани“, баш зато што је остала некако „у траљама" и као само набачена, морало се прићи — да би се допунила, боље схватила, сценски потпуније изразила — морвло се прићи кроз цело Борино стваралаштво, које, везано за једну покрајину и ограничено готово на један исти одређени временски период, дише јединственим дахом, говори истим језиком скоро о истим збивањима: „Божји људи“ допуњују „Ташану“, „Стара дани“ — „Коштану“, а „Нечиста крв“ прима крв и сокове из прича и појачава елементе економскодруштвене подлоге читавом осталом делу.

Кроз проучавање и правилно тумачење Бориног стваралсштва његова „Коштана“ добила би чврсту подлогу, толико неопходну за стварање редитељске уметничке концепције. Зар озбиљна студија романа „Нечиста крв“ не би помогла редитељу да нађе пут и за сценско решење „Коштане“2 Зар резлистички прикавани друштвени односи у „Нечистој крви“ — „односи који уништавају најлепшу садржину човека“ — не би нагнали редитеља на помисао да и мотив „Коштане" нема, уствари, другу подлогу и да се скоро кроз сва Станковићева дела провлачи увек једна те иста нит — мотив о накавним односима који спутавају човека и не дају му да буде потпун. У бујној жудњи да се ослободе тих нељудских односа, изгара, пати и пропада читав свет Бориних личности, почев од страсне и поносите Софке. Од тих односа који