Наша књижевност
#
а
И на
И
282 Књижевност
Утуткаван сувоњавим и жустрим теткиним рукама и смириван њезиним благим гласом, он се лагано враћао у живот, а упоредо с тим јављале су се и старе бриге и страховање за другове. Све чешће је запиткивао тетку: -
— Шта је то с Милошем кад се не јавља2 Чује ли се штар
"Старица је од њега крила истину, док момак мало не прездрави и обично наводила разговор на Крајишнике, на Прву крајишку бригаду, која је већ чистила четничку територију војводе Раде.
— Мој синко, не треба њима већег Баука од Крајишке бригаде. Ево, већ и од нас момци бјеже Крајишницима. Ко ће га знати, није ли и Баук тамо.
Кад је најзад сазнао за Баукову погибију и за приче које су поводом тога кружиле, Петар је замукао у свом скровишту, одбио понуђени доручак и тек се око ручка појавио напољу. Поводећи се у ходу, упутио се у теткину појату, до своје „штампарије“, извадио је из џака скривену писаћу машину и размазујући по лицу честе и лаке болесничке сузе, почео је да саставља летак упућен народу од стране сада већ мртвог мајора Баука.
· „Драги моји земљаци! Сврставајте се у редове јуначке Прве крајишке бригаде. Оперите љагу коју је на читав наш крај бацио талијанско-усташки слуга, издајник „војвода“ Раде. Не дајте да умукну пушке мојих мртвих другова..." ;
До саме ноћи Петар је на „шапирографу“ извлачио летке, док је негде далеко за брдима бубњала талијанска артиљерија у борби против Прве крајишке. Ободрен том непрекидном канонадом, овај посљедњи „бауковац“, који је једини посигурно знао да његовог команданта више нема, сад је чвршће од свију вјеровао да Баук живи, да долази и да његова војска све више расте. Са сваким листом који је откидао од лепљиве масе, као да је отимао још по један дан живота за свог „мајора“...
Кад је до Радиних руку стигао испресавијан и замрљан летак с Бауковим потписом, он је дуго и у недоумици зурио у једва читљива слова као да одгонета њихов тајни смисао. Баук је погинуо, заиста погинуо, а ипак...
Погурен и смркнут, дубоко гурнувши руке у џепове, Раде се кришом упутио кроз воћњак до, трњем обрасле, јаруге у којој је био покопан Баук са својим друштвом. Ту је дуго стајао над заравњеним и улегнутим гробом „бауковаца“ и у њему је све више расла језа и немир као да је са свих страна опсједнут невидљивим непријатељем. Клонуло је размишљао: