Наша књижевност
|"
1
ПИ и и
Смрт мајора Баука 281
Неугледан и мршав старчић, у ократком овчијем кожунчићу као да је женски, лица поједена сиједим чекињама, гледао је потиштено и збуњено испод оборених обрва као да му није јасно шта се то од њега тражи. Да су га звали да види неке овце, да процијени пољску штету или тако нешто слично, то би био посао за њега, али ово овдје... Како могу старог мирног човјека мијешати у овако крупне и страшне ствариг
Истина, старац је одмах наслутио да је то Баук, а онда је познао на њему своју стару свечану кошуљу по упола сагорелом везу на грудима, али као да му је неко шапнуо да га ни мртва не смије издати, он је само мирно и снуждено занијекао:
— Јок, није то он... То није мајор — додао је увјерљиво и сабрано, избјегавајући да помене име и називајући га онако како су га сви звали.
Тек при повратку кући, кад је зашао у замршену и густу грабову шикару и остао сам, старчић се присјетио како је некад заједно с Милошем чувао козе и како му је дјечак обећао донијети нову капу, „кад се врати из свјета“. Скинуо је шубару и спуштајући се на први камен расплакао се старачки горко и неутјешно, правдајући се кроз сузе:
— Е, мој Мићо, јабуко моја, позн'о је тебе стриц Дане чим те је очима видео, али ко ће душманима признати да ти се и мртву свете.
Послије погибије Баукове дружине, на села је легла непријатна тишина. Иако су старци и четничка родбина гунђали, да је тако и требало једном безбожнику који с државама хоће да ратује, млађарија је листом жалила Баука и спремно је дочекала причу о томе да се за петога гињеника уопште не зна ко је: Баук или неки његов друг.
Испотиха и кришом по селима се повукао глас да је „мајор“
још увијек жив, а да је „онај тамо“ био неко сасвим други. Идући
од уста до уста, прича је расла и мијењала се попримајући онаки облик како су то тајно у себи желили они који су је највише препричавали и преносили.
Петар Ћук чуо је за страдање својих другова три недеље након њихове погибије. Све дотле он је лежао сакривен у мљечару код своје тетке, проводећи читаве дане и ноћи у мучној магли између јаве и сна и долазећи к себи тек у рана јутра, кад се напољу чује блејање оваца и кад у вјечито полумрачни млечар продире свјежина која потсјећа на дубоку хладовину мирних шумских склопова.