Наша књижевност

пи И НЕ.

ПРИ И ПИ р ии РИР о на НЕ РИМ

' у Е | |

СЛАП

Не јече горе, не гуде вјетрови,

нити вијор такав планином крене

кад мећаве свију и докопа студ. Једри рукавци, снијежни сметови стопљени над морем разбили стијене, стачу се и лију низ камену груд.

Све живе живице алуга, прљага: извор и кладенац и студени млаз

и сви ПОТОЦИ, ријеке, сплавине,

Као исконска наша снага,

кренули, рукнули на отвор планине нашли процијеп, направили јаз.

Бризга, прилива из шумских рукава уз бритки ромор и растући хук

кроз лишће и коријење сочних трава, начиње, реже псдземне блокове.

У дивље, продорне, махните скокове надире из окна незадржив бук,

Надире ко бескрајни тутањ у топоту када потресе узнемирен град,

надире у слапу на Сопоту

ко Армија наших сплетених руку

п савија се у бјелолуку —

у горопадни, снажни водопад.

Из брда, из литице, клијет камена пукла у бистри, бијели вал што као џиновски језик лиже'