Наша књижевност

285

и мрви капље у руна прамена, корито крша рије, струже, диже и сурвава се на морски жал.

Бијел бук се руши и стрмоглави дерући силином овај темељ стан: У слапу сокови, бујице сливене из бујних била продиру збијене и скачу у бездан модроплави

што се надојава пјенушав и слан.

Пуца на Сопоту ко руковет мина што их копасмо у стијене суве

кад нагрну туда туђин непозван,

и јечи на Сопоту ко сто грмљавина кад смо ударали из продоли глуве да пукне сумрачје у бијели дан.

Слап се сручује и у лому срди, пљушти и прска разбијени прах удар о кремен опори и тврди,

и слап се ваља, од бијеса дими

и гњев му Јадран модрозелен прими алгама и мору — и свему на страх.

У треску и топоту сто бијелих грива из брда пробију, испод моста сјуре, и вратове росне, ко сред пустих њива, једна за другом у коловрат —

у море рисанско помамно загњуре, сруше се, и расте опет силан бат...

Вије прамење ко једра згуснута кад се у вртлогу рве пароброд.

Као бура валове на брегове,

ко олуја сурване горске сњегове тако сипа Сопот — снага љута

и вјечито навире у тутањ и ход.

МИРКО БАЊЕВИЋ