Наша књижевност

РА КАУ МР У МАРА Ан“

274 Књижевност

Ћир-Теофило прелете једним оком преко његова силава, па само рече, као и увек меко:

— Седи, Стојане.

Рајко брзо принесе још један филџан и наточи ракију.

— Дела, Стојане, — опет ће Теофило, обичним гласом, као некада кад би се састајали ради трговине.

Туфегџија је био мало збуњен, а ћир- Теофило већ потпуно спокојан.

— Баш је лепо овде код тебе... Ја, — рече Стојан и маши се филџана.

Откравише се. Сад су већ разговарали на махове срдачно и природно, као да се нису ни растајали, али ниједан не помену скорашње догађаје.

— А ти, чујем, џамбасиш коње2 — упита Стојан.

— Тхе... купујем... помало, — одговори ћир-Теофило.

— На коју их скелу гониш»

— Ни на коју, — рече Теофило. — Зар ти не знаш да су Турци запретили да их не продајемо у Немачкуг

— Ене-де, — зачуди се Стојан. — Па шло ће ти онда толики коњи2 |

— Наредио муселим ... за царство.

— То ће, богме, бити озбиља крајине, — узвикну Стојан, па ин сам поче да прича како је пре четири недеље прелазио на чамцу на немачку страну код некога кума у Банат и како му је овај казао да се ћесар спрема на пролеће у рат. А кад су се растајали, Туфег-

џија као узгред опет помену коње, па ће рећи: — Газда! Мани се ти коња! — А зашто, добар човече» — зачуди се ћир-Теофило, али му

Туфегџија ништа не одговори. Већ га не беше.

Он је те јесени навраћао на Читак неколико пута. Увек су разговарали као да су још ортаци. Само једанпут превари се ћирТеофило (била их је обојицу освојила и разнежила шљивка) па рече:

— Туфегџи бе, Стојан бе, зашто рисјане, христијане резилиш» Ајд, Турке, поган-веру, ал зашто на нашу веру, Туфегџи»

Плану Стојан:

— Ришћани, велиш» Зар је ришћанин Конда што узима два дуката на дукат од Митрова до Ђурђеваг Зар ришћанин Мана Јерменин2 Илија Ђугум2 Петар од Долног Села»

И грцајући од беса он поче да ређа своје жртве, све саме зеленаше и крвопије и турске измећаре.