Наша књижевност

Бо 13845

330

ПРИ ЊЕ

Мећава смиче пртине и поглед;

док мраз, и вјетар, и ноћ у планини и борца смуте. Ал курир је доглед што сја у мраку, ил тако се чини.

М1

Не видим нигдје ни торња ни звона.

Ту сам ја слушб ћука на звонику 5 — што још ме каткад у сновима гона и гледб мрку чемпресова слику.

О глупо звоно, мраком запојено: чему си живот пратило до краја! Ко зна колико — у смрт саливено уби јунака пољем окршаја2

Ал видим, тачно, тих и брижан корак крај звечке врела — корак моје мајке, и: њене усне — цртеж сув и горак како ме коре ил шапућу бајке.

Х

Ај, пусти дани и смијеха и туге,

— сјајте у живом вијенцу мојих сања! кад срце, просто, због чаробне вуге

хоће да прсне, из себе израња.

УП

Можда се злодух у човјеку смије

кад зине прошлост из колијевке ствари, и зашто тако крв у жељи врије2

Ал нека буде! Нек мећава вари ·

и луда бура с Велебита бије:

то ја се враћам у завичај стари

с мишљу ко жив је а ког земља крије.

Књижевност